Сезона лова

Година: 1999. Бомбардовање. Свако мало се чују сирене.

Испитни рок се одржава готово регуларно. Физику полажемо у павиљонима – у лабораторији, нас десетак.

Полажем „Осцилације“ , као додатак првог колоквијума. Учио сам, ваљда ће бити довољно. Остали добијају задатке.

Професор доноси збирку решених задатака, отвара је и спушта на сто: одатле ја треба да урадим два задатка . Решења су дата непосредно испод поставки  и професор их прекрива парчићима папира. Убрзо излази до друге просторије, види се на се неће вратити неко време. Збирка је и даље ту, решења су покривена. Задаци нису превише тешки – ипак ми један није баш потпуно јасан. Имам идеју како га решити, али нисам 100% сигуран.

Професор се враћа нешто касније.

Папирићи који прекривају решења стоје нетакнути.

Најважнија главна ствар на свету

Не знам уопште одакле ми мотив да куцкам по овој врућини. Неуро-синапсе ми већ пробијају на масу, а и утакмица само што није почела.  Противници су нам …хм… Гањани? Ганци?? LOL!

Као клинац сам био, што би се сад рекло, велики фудбалски фан. Постери, сличице, дресеви. Крунски артефакт је била – кожна фудбалска лопта! Сваке године сам добијао по једну.

Те године сам лето провео у Куманову. Деда је рмбао у некој грађевинској фирми или тако-нешто. Чекали смо његову плату. Обећан ми беше – ПРАВИ фудбал!

– Деда, Деда, је л’стигла плата!????

– Не беше још. Јутре. (Превод: сутра…)

– 🙁

Прође још пар дана. „Јутре“, па „Јутре“. Тек, враћам се у стан једног дана, а сто у трпезарији читав прекривен новчаницама. Holy cow! Стигла платаааааа! Није било места чекању. Одмах се упутисмо у сутерен велике робне куће – тада је било оних веееликих робних кућа, свашта је било у њима. Добио сам црвено-белу „петицу“. Радост је то била…

***

Касније, у ОШ, и даље сам обожавао фудбал. Место у одељенском тиму међутим, није ми било загарантовано. Екипа је већ била попуњена, и одлучивало се само о још једном месту. Ту је требало да играм ја или Нешо Глишић. Пошто није било договора, бејаше организовано гласање: свако из одељења би на малом парчету папира уписао моје или Нешово име. Настаде мала гужва у свом том уписивању. На свој гласачки папир уписао сам „Нешо Глишић“. Кренуло је пребројавање и већ се шушкало да је Нешо изабран за тим. Уто, пролазећи између клупа, видим пар „другара“ како на брзину на десетак папирића уписују „Ненад Глишић“. „Пребројали“ су гласове. Пук’о сам, наравно. Била је то изборна крађа, пар екселанс!

Касније, у градској школи, нису много марили за фудбал. Било је то одељење хеви-металаца, а њих ТАЈ спорт не занима превише. 😉

****

Причам ту са неким другарима на факсу, има томе 7-8 година, нешто у вези фудбала, а један ми каже: „Ииии бре! Ти играо фудбал??! Не могу да замислим да ти удариш лопту“. 🙁

****

И сада, баш и нисам више неки фан – ево, поче ми утакмица против Гањана (Ганаца??), а ја тупим ове тастере, али се сетим тако неког детаља, па рек’о да поделим са неким ко, несрећним стицајем околности, залута на овај блог.

Објављено под Life

Baby Mythbuster

Мотивисан разноразним „чланцима“ типа: „предрасуде или не“, „тачно или нетачно“, „да ли сте знали да…“ и то, по разноразним „породичним“ часописима, реко’ да дам и ја свој мали допринос. Имам неког родитељског стажа, оно – еманципован мушкарац и те ствари, ваљда могу да пишем о томе. У ствари, баш ме брига: на свом блогу могу да пишем шта хоћу.

  1. Најгора ствар је пресвлачење бебе. НЕТАЧНО! Најгора ствар је кад беба много плаче или кад нимало не плаче. У оба случаја значи да заиста нешто није у реду. Пресвлачење, купање, носање и бављење вешом је боза.
  2. Безубе бебе не могу да угризу. НЕТАЧНО! Оштри десни, уз мало жешћи стисак вилица, умеју да нанесу лакше локалне повреде. Обично израсту прво доњи зуби, па касније горњи. Кад се направи „грицкалица“, онда постаје забавно. А има и беба које се рађају са зубима! Таквима од првог дана увести пршуту као дохрану.
  3. Портикла штити одећу од прљања храном. НЕТАЧНО! Какву год портиклу користили, чак и ону што се кроз њу провлаче руке, беба ће успети да усмери храну на рукав, извирели оковратник или бар на панталоне. Обично бар једна тврдокорна мрља настане и на вашој одећи и то не приметите док не стигнете на посао. (Има она једна епизода Декстерове Лабораторије, кад направи одело на које се ништа не хвата. Ни то није испало сјајно. Мислим сијало је одело, али.. Нема везе.)
  4. Деца брзо прерасту ствари и није им могуће носити један одевни предмет више сезона. НЕТАЧНО! Деца расту прилично брзо, али ипак спорије од чаробног пасуља и многе комотније ствари могу да носе две или чак три сезоне. Мислим, не да им буду оно комотне као Оливеру Твисту, него мало комотније.
  5. Бебе брже проговоре ако им се даје да пију воде! ВРЛО МОГУЋЕ! Али, тада прве речи буду „Дај бле мека или сока, сипсо!!“
  6. Бебе са око годину дана скоро све знају, једино не умеју да то вербализују. НЕТАЧНО! Бебе у ствари знају јааако мало. Зато су бебе. И не треба пуно да знају. Зашто да их боли главица, само им још то фали, поред зубића и грчева.
  7. За бебе стварно важи она изрека „спава као беба“. НЕТАЧНО! У ствари, можда важи за бебе коале. За ове наше јок. Како се коме заломи. Бебе и пре него науче да устану, устају ноћу сваки час. Боле их зуби (20 комада укупно, сваки зуб по 3 дана док никне, па ви рачунајте), па грчеви, запушен носић, вруће им, хладно им, сањале страшно, неудобно им, мокре, гладне, жедне, опет гладне итд.
  8. Само се држите књиге „Шта можете да очекујете од бебе/детета у првих х месеци/година“ и нема проблема. НЕТАЧНО! У тим књигама пише свашта, а разноразне „дијагнозе“ могу само да те поштено исплаше.  „Правила“ која су важила некад, не важе после 10 година, па после опет важе и тако даље. А зависи и од земље. У земљи Србији увели да се породиље враћају на посао после 6 месеци. Вртићи се прилагодили, па ће да примају и полугодце. Са друге стране, прокламују дојење до 2. године. Нешто не штима у тој математици, зар не? Једино ако уведу на послу милк-паузе на свака 2 сата. „Хоћемо на кафу?“ „Не, хвала, одо’ час до куће на милк-паузу“.
  9. Људи који стално питају  „Кад ће још једно?“ или тврде „Најбоље је троје или четворо“ имају бар петоро деце. НЕТАЧНО! Плафон ако имају двоје. Али зато могу да испројектују још 5-6 комада.
  10. Људи који причају како неће децу, јер је Земља пренасељена, велики су хуманисти и терофили (то би били неки љубитељи Земље). НЕТАЧНО! Неће да се „смарају“ са обавезама, лепо им овако са мање одговорности, па мало интелектуализују. Кад би стварно били забринути због пренасељености, лишили би нас своје егзистенције и тиме смањили популацију, зар не?

Ето, талико за сада. Можда буде још, материјал се стално гомила 😉

Објављено под Life

Ја, робот

Е, знате шта, такав неки темпо се направио да то није нормално! Пре нека два месеца ме снашло 3 у 1: три некакве глупости у три узастопна дана, а ево сад још три „незгодације“.

Први чин

Љиља не чува даље Степу – има обавеза баш кући, па не може. А Степа још не креће у вртић. Истумбали смо некако дане и чувамо га на смену. Између 2 и 3 се Јелена и ја на брзину разменимо, као возачи буса у покрету. Ја на посао, она с посла.

А имао сам тако леп распоред 🙁 Сад оде све тумбе 🙁 Ал’ добро, тешим се, брзо ће крај семестра, а и Степа ће вероватно мало у приватан вртић, док не крене овамо.

Други чин

Кренем колима да што пре стигнем на посао, укнапио сам време у минут. Кад оно – кочнице отказале 100%!!! На једној раскрсници умало судар, на пешачком се једва заустављам. Миц по миц окренем круг и назад кући!! У посуди скоро да нема кочионе течности! Још сам добро и прошао. Фијууу! Наравно, Марфијев закон је на снази – почиње кишовина, сад кад су кола код мајстора, а и црвено је слово, па не може да их среди данас.

Трећи чин

Радни викенд! Па зар то није оксиморон?! Мени и Жики Шареници очигледно није! У суботу сесија на конференцији ТИО на ТФ-у. У недељу – консултације у Крушевцу…

***

Е, али има нешто лепо у читавој збрци  – дружим се са Степом више него икад, а забавно ми. Све би да зна и испроба, највише га наравно занима те’ника. Још и лепо време ових дана, па се шеткамо напољу. Има нова колица, на склапање, везујем му редовно појас – нема шале са новим ЗОБС-ом.

***

И та-кО, што би рекао бата-Радашин. Испрограмираш се и возиш кроз меандер захтевне садашњице. А будућност?? Што би казао чика-Алберт: не размишљам о њој, ионако долази пребрзо.

Објављено под Life

Пуцају шавови на шавовима шавова

Организација, организација, организација!! Ништа без тога. Али, лебдење између благе аљкавости и самопотапајуће индолентности не води ка организацији!

О чему овај пише??? Па, штовани читаоче, пишем, а и кукам и псујем ових дана о – папирима. Е-ера, а папира посвуда.

Рачуни:

  • за телефон један, па други
  • за Интернет
  • за струју
  • за воду
  • за смеће (против смећа?)
  • за вртић,
  • за грађевинско земљиште
  • за порез на стан…

Па онда разна решења, обавештења, фискални рачуни…

На послу спискови, рокови, задаци, квитице, пушкице… ко ће то све да испрати?!

Почнем да записујем шта сам и када платио и шта сам и где урадио, ал’ и то не ажурирам на време, или се неки папир загуби, баци и нестане на волшебан начин.

Мој стари лепо каже – не вреди да записујем, кад заборављам да прочитам!