JAVAšluk!

Primećujete igru riječi u naslovu, ne?

Prvo, zašto JAVA. Treba ti jednostavno za sve živo: za e-banking, za razne programčiće na vebu, za razvoj itd. I, ako nije ažurna, ume da pravi problem. A Java je glomazna i bušna ko moldavski budžet i onda treba da se apdejtuje svaki čas. Što ne bi trebalo da je problem, jer se pojavi jedno obaveštenje i tu klikneš i posle još jednom i krene instalacija. S tim što ne krene. I tu stižemo do javašluka Oraklovog. Ali, da se vratim malo.

Da pitaš sad ljude, 95,9 posto koristi Windows pod admin nalogom. To znači da ih komp retko kad pita za nešto, sve se instalira tek tako, prosto juzabiliti na maksimumu. Dok se ne pojavi neka masna malverčina i upropasti SlikeSaLetovanja2010 i sve sejvgejmove Star Wars-a. Dakle: NE KORISTITE KOMP POD ADMIN NALOGOM, no pod standardnim. Kad zatreba neka instalacija ili nešto, unese se lozinka admin-naloga i toeto. Naravno, ne treba stavljati 64 znaka u lozinku.

Međutim, Orakl je po nekim pitanjima ostao u eri Windows 95, pa automatik apdejt Jave neće raditi ako nisi admin. I kapak. Posle višegodišnjeg smaranja i redovne ručne instalacije i par kilo-psovki, nađoh rešeeeinje!

Elem:

It turns out that when the java updater attempts to download new updates, it uses the Windows service called “Background Intelligent Transfer Service” (BITS). If the logged on user is only a standard user, then the java updater fails to correctly use the BITS service to download the new update. However, if the BITS service is not available for use by the java updater (either the service is disabled or permissions are denied to the calling process), the java updater uses an alternate mechanism for downloading and applying updates that works successfully, even if the original user was just a standard user with limited rights (no administrative rights).

In order to elevate the java updater so that standard users can install java updates, we must first set the application compatibility mode of the java updater so that will run in compatibility mode for Windows 2000, which did not have the “Background Intelligent Transfer Service”. This will force the Java updater to use the alternate mechanism to download the java updates.

http://privilegeforum.scriptlogic.com/Forum/aff/3/aft/193/afv/topic.aspx

So what you do is:

  1. find jucheck.exe (mine’s under %PROGRAM_FILES%\Common Files\Java\Java Update)
  2. open it’s properties and set it to run in Windows 2000 compatibility mode (for all users or at least for your elevated one!)
  3. check for updates again through Java Control Panel

The installer will nagg about your OS not being supported, but will allow you to install the update.

Hvala, gdine Predi, gad bles ju.

 

 

while (1) Tante_za_kukuriku()

- E, si u gužvi?

- Pa, ono, instaliram 01_Update_Fix_KB_202

- A?

- Nisam, kaži.

- Svrati da mi produžiš članarinu u biblioteci, juče nisu imali sitno.

- Hm, hajde, kol’ko para?

- Šesto dinara.

- Okej. Ae pa tako.

:kasnije:

- E, produžio sam ti, dođeš mi šesto dindži.

- Aha, oće to, pa i tebi uzimam knjige, plati jednom.

- Hm.

:kasnije:

- E, posla li po tebi Šljivka one pare za Ejvon?

- Aha, gospo, dade mi šesto dinara.

- E, super, daj.

- Dao sam za drugu ratu za knjige.

- E, ali…

- Karma iz a bič, madmazel. Srdačan.

:zadovoljni osmejak Pirovog pobednika:

 

Πολύχρον

Za srpske vonabi turiste plićeg džepa (čitaj: ispod kilo jura) Halkidiki je logična destinacija. Nije mnogo daleko, toploe, puno ljud zna serpski, a ima i ta simbolika tri prsta i pravoslavlje dolazi sa juga ♫  fazon.

Elem, na tom jednom prstu nalazi se Polihrono, pre je Kalitea, posle idu Hanioti i Pefkohori. Polihrono je skromno mestašce sa epitetom „porodično“, slično Nea Vrasni, koju opisivah onomad. S tim što je manje. I što nema Asprovalta. I još ponešto.

Ali, idemo redom.

Iako malo, mesto ima sve što je potrebno za snabdevanje robom i uslugama široke potrošnje: prodavnice, poslastičarnice i slično su tu, cene uglavnom ok. Ima i famozni LIDL, ali za one sa kolima ili voljom da se vozikaju busom za uštedu od nekoliko evra i tegljavinu kesetina na 40 stepeni.

More je izuzetno toplo i prilično čisto, bogato florom i faunom, za čije registrovanje je doduše potrebno imati bar naočare za ronjenje.

Bolna tačka mesta i uzrok razočarenja (praćenog setnim uzvikom) friško doputovalog turiste je veoma uska plaža, koja u sezoni poprima izgled tetrisa, ono pred „Game Over“. Za razliku od pomenute Asprovalte/Vrasne ili Paralije i sličnih mesta, gde ni najezda Huna ne bi mogla da prepuni ogromne plaže, ovde je u pitanju Petrovac-fazon, samo mahom peskovit. Smenjuju se zona sa plaćanjem (standardno – narudžba od tri jura donosi ležaljke/suncobran) i besplatna (raj prosečnog Srbijanca), a obe odlikuje gustina naseljenosti od oko 2 osobe po kvadratnom metru. Takođe, moram da kritikujem i plažnu infrastrukturu, mada je ta kritika i sama upitna, pošto infrastrukture – nema. Nema tuševa, nema svlačionica, jedan spasilac na km plaže (verovatno spašava samo VIP goste, gazde i Stavrose), nema čak ni kanti za smeće.

Uprkos činjenici da mesto faktički živi od Srba i Makedonaca, koji po mojoj slobodnoj proceni čine oko 95% turista (ostalo su zalutali Talijani i Turci na proputovanju i rumunski nakupci), domoroci nisu ama ič ljubazni. Ne tipa „klanjam vam se, čestiti bvana, evo obrišite stopala o moju vindjaknu i izvolite na totalno sniženje, a evo i da upoznate ćerku mi“, već ono „dobar dan, izvolite“. Jok. Cenjkanje? Ma kakvi, pitaš da li može za 10 umesto za 12 i dobiješ dijagonalan rez pogledom i kažiprst uperen ka izlazu.

Za klopu perpručujem Doktora, „šaljivo“ nazvan restoran u glavnoj ulici (od dve postojeće, :D ). Giros je 2 jura, likovi su ekstra-raspoloženi i znaju srpski.

Za decu i nema nekih sadržaja, osim ako sam aranžman obuhvata animaciju (što smo imali) i/ili postoji inicijativa za samostalnu socijalizaciju.

Šuma šumare, van sezone ok, u sezoni pregužvano.

This is London calling!

London. Prestonica nekada najveće kolonijalne sile, imperijalnih pipaka rasprostrtih po nekoliko kontinenata, a danas perjanice Zapadne Evrope, i dalje vrlo uticajnog svetskog velmože.

Iako članica EU, ostrvsko kraljevstvo ne deli puno toga sa kontinentalnim korpusom Unije. Pored specifične geografske pozicije, zadržavanja nacionalne valute, kultnog statusa već drevne kraljice Elizabete i vožnje levom stranom kolovoza, tu je i nevaženje famoznog Belog Šengena. To za putnike namernike iz Srbije znači prolazak kroz proceduralnu Scilu i Haribdu, sve u cilju dobijanja nalepnice sa krunom u pasošu.

Za London postoje dva direktna leta – JAT-ov i WizzAirov, bar koliko je meni poznato. Ovaj prvi je mnogo bolji po tajmingu i zbog činjenice da se sleće na Hitrou, glavni londonski aerodrom, odakle je mnogo lakše transportovati se do grada.

Nisam fan letenja avionom, tačnije bilo kakvog letenja, te ću taj deo preskočiti, da ne kažem preleteti. Dakle, eto nas na londonskom aerodromu.

Osnovna stvar u Londonu, a i u mnogim drugim metropolama, je – infrastruktura, pre svega  transportna. Kupiš Oyster kartu i uzmeš mapu podzemne i sve postaje piece of cake.

Mapa podzemne železnice

Omiljena stanica beše Earl’s court. Blizu je kongresni centar Olympia, ide linija do aerodroma na jednu stranu, do centra grada na drugu. U metrou ujutru i popodne ume da bude užasna gužva, ali, dok bi te kod nas triput pregazili u stampedu, tamo dobiješ par glasnijih „Excuse me“ i „I beg your pardon“ i ideš dalje. Ne čuh nijednu psovku, skoro da sam se uželeo, bar da kažu „Damn“ ili „Bugger“ ili makar „Bloody bastard“. Jok. Samo „Mind the gap“ i „Sorry“.

Ima se šta videti, napravilo se, a bogami i dovuklo iz drugog i trećeg sveta.

Neizostavno treba posetiti Nacionalnu galeriju i čuveni British Museum. Pored odličnih postavki, ove kulturne hramove krasi i – free ulaz.

Nadomak Bakingema

Elem, vreme je u Engleskoj tradicionalno kišovina, mada je sada bilo i drugih elemenata: vetra, pa čak i nešto sunca, na kašičicu. Ono što je interesantno je da ljudi ne da nisu zimogrožljivi, nego naprotiv. Napolju su bez jakne, videh mnoge i u šorcu, ne mare puno za elemente.

Izložba obrazovnih tehnologija, održana u Olimpiji 2, bila je zaista great. Veliki broj renomiranih proizvođača softvera, sistem-integratora i drugih delatnika u oblasti obrazovnih tehnologija držao je štandove i mini-seminare dva dana. Drugi je to svet, na Zapadu se mnogo ulaže u obrazovanje zaposlenih, a kod nas, kako zaposlenih baš i nema puno, sve ide drugim tokom.

Prof. Krneta, Kocko i moja malenkost

Poseta univerzitetu Middlesex predstavlja takođe interesantno iskustvo. Bili smo asimilovani u grupu od 40 Danaca, koji su takođe posetili ovu instituciju. U pitanju je zbilja veliki univerzitet, sa 40+ hiljada studenata i modernim studijskim programima, koji se vrlo fleksibilno prilagođavaju zahtevima savremenog tržišta. Interesatno je da imaju filijale na Malti, u Dubajiu i – na Mauricijusu! (Budućoj domovini autora.-prim.aut.)

Naš domaćin, prof. Majk i ja na Refresh dayu, savetovanju posvećenom novajlijama na faksu

Za kupovinu London je Meka, ali naravno za one sa debljim buđelarom. Duž Oxford Streeta nalazi se niz raznoraznih renomiranih radnji, pa ko voli (i „moćan“ je), nek’ izvoli. Ponajviše mi se dojmila ogromna Dizni radnja u kojoj nema šta nema: od Baza Svetlosnog do sedmog patuljka.

Šta je London, bez vožnje legendarnim autobusom na sprat i posete pabu. Oyster karta važi i za crveni bus, vožnja od Earl’s parka do Charing Crossa pravi je mini-obilazak.

Kod Tower Bridge-a

A pab. Šta da pričam – desetine vrsta piva na točenje. Pao je Ginis, začinjen neobaveznim razgovorom sa izvesnim Ircem-umetnikom, što se zainteresovao za egzotiku zvanu „Serbian people“.

London u tagovima:

  • Veliki
  • Čist
  • Vrlo multietničan
  • Uređen
  • Šarolik
  • Big Ben, National Gallery, British Museum, London Eye, Trafalgar Square, Westminster Abbey, Oxford Circle, pab
  • Nezimogrožljivi-apple-fanovi

 

Svi na jednog, jedan za sve

Sećam se, još u OŠ je bilo, kada sam imao jedan od prvih buntovničkih fail-ova. Nastavnik biologije bio je očajan pedagog i, kao i kod mnogih, čas se svodio na beskrajno diktiranje. Koje đaci nisu mogli da postignu da isprate i zapišu. I svako malo je bilo „možete li da ponovite“, „ne mogu da stignem“, „samo malo“ itd. Svi se žale. A nastavnik je mleo kao žrvanj beo.

I, kao kaznu, razmesti nas u toku časa da mi dečaci sedimo sa devojčicama. He, morate shvatiti, davno je to bilo, pa još u selu, za emancipaciju i danas mnogi tamo misle da je neki pesticid.

I, ne mogu ja da pišem, rukopis mi je ionako nečitak, a uz ovo galopirajuće diktiranje, izgledaće kao seizmološki zapis sa Kurilskih ostrva. I, javim se ja i pitam da li moram da pišem. Nastavnik se malo izbeči i viknu da moram.

Malo kasnije pitam ja da li mogu da umesto pisanja, čitam knjigu. Nastavnik se izbeči do pola i dreknu: „Ne može!“.

Na kraju pitam ja: „Je l’ mogu ja da spavam?“.

Nastavnik potpuno razrogačenih očiju zaurla – „Štaaaaa?“ Mirnim glasom mu objasnih da nemam drugih opcija, jer da stignem da zapišem ne mogu, a da čitam ne smem i onda najbolje da dremnem malo. Treba biti konstruktivan, ne?

E, sad dolazim do najzanimljivijeg dela. Pita on odeljenje „Ko ne može da stigne da zapiše?“. Muk. Jedna Slavica bojažljivo podiže ruku. On je pita ponovo „Ne možeš da stigneš da napišeš??“ Ona onda vraća ruku uz neki izgovor kao nije to mislila, pošla je u stvari tetki po lek. I tako ostanem ja oficijelno blesav. Sledio je neprijatan razgovor sa razrednim i još jednim nastavnikom. Da li sam pomenuo da mi je razredni bio rođeni otac? A da su nastavnici u toj školi imali „licence to kill“? Druga priča.

***

Prošlo je 20 godina. Mićka krenula u školu. Škola blizu, nekoliko poznatih drugara u istom odeljenju, učiteljica super. U prvom razredu kao nema ocenjivanja. Onog, klasičnog, numeričkog. 1, 2, 3, 4, 5. Nema. Samo opisno. Na primer: učenik iz tog i tog predmeta pokazuje interesovanje za to i to, razvio veštine toga i toga, uspešno samostalno radi to i to, potrebna mu pomoć nastavnika za ovo i ono, ukupan odnos prema predmetu je takav i takav, uspešan u tim i tim radnjama i tako to. Međutim, kod Mićke pljušte ocene. One ocene. Nema u svesci ili dnevniku, ali im se čitaju SVAKODNEVNO. I vidimo da je Mićka pod sve većim pritiskom. Ionako je levoruka, puno radimo oko pisanja i svega, domaćih ima svakodnevno po nekoliko, a tamo kad ode bar po jednu ocenu dobije. I priča kako i drugi reaguju. OK petice. Ali, kad je manje, to krene komešanje, preispitivanje, očajavanje, deca krljaju jedni druge i to.

I pričamo mi to sve tu još nekim roditeljima što ih znamo baš i svi nas kao podržavaju i sve nas razumeju i isto su protiv ocenjivanja.

I pitamo kako je kod drugih učitelja i čujemo da je maksimalno ako koriste zvezdice i neke medvediće i šta znam, neke nalepnice i slično. Ocene jok.

I bi roditeljski. I ode lepo Ječak tamo i sve ide po redu i onda pita učiteljica ima li problema nekih. I hrabri Ječak kaže da je Mićka pod stresom. I da je ocene opterećuju. I da ionako radi prilično sporo. I da čak i neke trivijalne stvari što je oduvek znala sad ne zna. I da je najbolje da se ocene izbace, bar one niže. Tj. da se ne saopštavaju non-stop deci.

Usledio je cunami. Dobro da nije popila batine. Svi hoće ocene. Te deca su razmažena i eto prilike da se dovedu u red. I u vrtiću su uživali, nema toga više, sad će im se dohakati.

Osećanja deteta? WTF! Koja bre osećanja, daj da naberemo što više ocena. Kakav psiholog, pa ta nije umela nos da obriše kad smo mi već znali sve.

 

I kako je ranije bilo, ocenjivalo se, nego šta i šta nam sad fali? (A da mi lepo vratimo klečanje na kukuruzu, šta fali?)

QQ, ko da skupljaju poene u WarCraftu. I ko da će njima neko nešto da uzima.

I prođe taj skoro-pa-linč. I stvarno prestade ocenjivanje.

Dolazi Mićka prvi dan posle. Uzdahnu kao da si joj stenu skinuo sa pluća. Nije bilo ocenjivanja. Ne danas.

Ali hajde to, nego… Uzima da čita, uzima da piše i to lepo, bez stresa, bez pitanja kako li će to biti ocenjeno, da li će uraditi bar za 4+, šta će joj reći, koliko poena će skupiti. I to lepo izgleda, uredno, kao da se neka blokada skršila.

Nije to slučajno. Prvaci tek ozbiljnije ulaze u priču o zadacima, instrukcijama, lekcijama, domaćima. Važno im je da ispune kriterijske ciljeve, da nauče kako škola funkcioniše, da im se objasni kvalitativno šta kako rade, da im se ukaže na greške, da se deluje i kontrolno i instruktivno.

Da im se formira pozitivan stav prema školi, da se socijalizuju, da shvate pojmove odgovornosti, rokova, obaveza.

Da izgrađuju samopouzdanje, veru u lični uspeh, da razviju takmičarski duh, ali pozitivan, gde se pokušava biti  bolji prvenstveno od sebe.

Da se stvori timska saradnja između đaka, učitelja i porodice u kojoj su svi uključeni u razvoj ličnosti učenika.

Da se prepoznaju interesovanja deteta, da mu se pruže resursi za razvoj njegove individualnosti.

Da se vaspitava i obrazuje.

Da se ostvare ishodi nastave, da dete zna i ume. Da zna šta i kako, da zna zašto. Da se ne plaši da pita, da se ne plaši da odgovori.

E, a onda, kad budu ocene, neka budu, nikome neće smetati. Do tada dete već poznaje sistem, imamo opis znanja i veština i imamo podlogu za dalje.

Svaka ocena je za đaka. Tačno. Ali nije ocena za svakog đaka.

I sve to zvuči logično i postoji i zakon i sve, ali.. moraš da se boriš za sve. I moraš sam.

Tako je to. Nije se puno promenilo posle 20 godina. Samo što sada neću da spavam. Biću budan i probudiću sve redom.

Buđenje!