This is London calling!

London. Prestonica nekada najveće kolonijalne sile, imperijalnih pipaka rasprostrtih po nekoliko kontinenata, a danas perjanice Zapadne Evrope, i dalje vrlo uticajnog svetskog velmože.

Iako članica EU, ostrvsko kraljevstvo ne deli puno toga sa kontinentalnim korpusom Unije. Pored specifične geografske pozicije, zadržavanja nacionalne valute, kultnog statusa već drevne kraljice Elizabete i vožnje levom stranom kolovoza, tu je i nevaženje famoznog Belog Šengena. To za putnike namernike iz Srbije znači prolazak kroz proceduralnu Scilu i Haribdu, sve u cilju dobijanja nalepnice sa krunom u pasošu.

Za London postoje dva direktna leta – JAT-ov i WizzAirov, bar koliko je meni poznato. Ovaj prvi je mnogo bolji po tajmingu i zbog činjenice da se sleće na Hitrou, glavni londonski aerodrom, odakle je mnogo lakše transportovati se do grada.

Nisam fan letenja avionom, tačnije bilo kakvog letenja, te ću taj deo preskočiti, da ne kažem preleteti. Dakle, eto nas na londonskom aerodromu.

Osnovna stvar u Londonu, a i u mnogim drugim metropolama, je – infrastruktura, pre svega  transportna. Kupiš Oyster kartu i uzmeš mapu podzemne i sve postaje piece of cake.

Mapa podzemne železnice

Omiljena stanica beše Earl’s court. Blizu je kongresni centar Olympia, ide linija do aerodroma na jednu stranu, do centra grada na drugu. U metrou ujutru i popodne ume da bude užasna gužva, ali, dok bi te kod nas triput pregazili u stampedu, tamo dobiješ par glasnijih „Excuse me“ i „I beg your pardon“ i ideš dalje. Ne čuh nijednu psovku, skoro da sam se uželeo, bar da kažu „Damn“ ili „Bugger“ ili makar „Bloody bastard“. Jok. Samo „Mind the gap“ i „Sorry“.

Ima se šta videti, napravilo se, a bogami i dovuklo iz drugog i trećeg sveta.

Neizostavno treba posetiti Nacionalnu galeriju i čuveni British Museum. Pored odličnih postavki, ove kulturne hramove krasi i – free ulaz.

Nadomak Bakingema

Elem, vreme je u Engleskoj tradicionalno kišovina, mada je sada bilo i drugih elemenata: vetra, pa čak i nešto sunca, na kašičicu. Ono što je interesantno je da ljudi ne da nisu zimogrožljivi, nego naprotiv. Napolju su bez jakne, videh mnoge i u šorcu, ne mare puno za elemente.

Izložba obrazovnih tehnologija, održana u Olimpiji 2, bila je zaista great. Veliki broj renomiranih proizvođača softvera, sistem-integratora i drugih delatnika u oblasti obrazovnih tehnologija držao je štandove i mini-seminare dva dana. Drugi je to svet, na Zapadu se mnogo ulaže u obrazovanje zaposlenih, a kod nas, kako zaposlenih baš i nema puno, sve ide drugim tokom.

Prof. Krneta, Kocko i moja malenkost

Poseta univerzitetu Middlesex predstavlja takođe interesantno iskustvo. Bili smo asimilovani u grupu od 40 Danaca, koji su takođe posetili ovu instituciju. U pitanju je zbilja veliki univerzitet, sa 40+ hiljada studenata i modernim studijskim programima, koji se vrlo fleksibilno prilagođavaju zahtevima savremenog tržišta. Interesatno je da imaju filijale na Malti, u Dubajiu i – na Mauricijusu! (Budućoj domovini autora.-prim.aut.)

Naš domaćin, prof. Majk i ja na Refresh dayu, savetovanju posvećenom novajlijama na faksu

Za kupovinu London je Meka, ali naravno za one sa debljim buđelarom. Duž Oxford Streeta nalazi se niz raznoraznih renomiranih radnji, pa ko voli (i „moćan“ je), nek’ izvoli. Ponajviše mi se dojmila ogromna Dizni radnja u kojoj nema šta nema: od Baza Svetlosnog do sedmog patuljka.

Šta je London, bez vožnje legendarnim autobusom na sprat i posete pabu. Oyster karta važi i za crveni bus, vožnja od Earl’s parka do Charing Crossa pravi je mini-obilazak.

Kod Tower Bridge-a

A pab. Šta da pričam – desetine vrsta piva na točenje. Pao je Ginis, začinjen neobaveznim razgovorom sa izvesnim Ircem-umetnikom, što se zainteresovao za egzotiku zvanu „Serbian people“.

London u tagovima:

  • Veliki
  • Čist
  • Vrlo multietničan
  • Uređen
  • Šarolik
  • Big Ben, National Gallery, British Museum, London Eye, Trafalgar Square, Westminster Abbey, Oxford Circle, pab
  • Nezimogrožljivi-apple-fanovi

 

Svi na jednog, jedan za sve

Sećam se, još u OŠ je bilo, kada sam imao jedan od prvih buntovničkih fail-ova. Nastavnik biologije bio je očajan pedagog i, kao i kod mnogih, čas se svodio na beskrajno diktiranje. Koje đaci nisu mogli da postignu da isprate i zapišu. I svako malo je bilo „možete li da ponovite“, „ne mogu da stignem“, „samo malo“ itd. Svi se žale. A nastavnik je mleo kao žrvanj beo.

I, kao kaznu, razmesti nas u toku časa da mi dečaci sedimo sa devojčicama. He, morate shvatiti, davno je to bilo, pa još u selu, za emancipaciju i danas mnogi tamo misle da je neki pesticid.

I, ne mogu ja da pišem, rukopis mi je ionako nečitak, a uz ovo galopirajuće diktiranje, izgledaće kao seizmološki zapis sa Kurilskih ostrva. I, javim se ja i pitam da li moram da pišem. Nastavnik se malo izbeči i viknu da moram.

Malo kasnije pitam ja da li mogu da umesto pisanja, čitam knjigu. Nastavnik se izbeči do pola i dreknu: „Ne može!“.

Na kraju pitam ja: „Je l’ mogu ja da spavam?“.

Nastavnik potpuno razrogačenih očiju zaurla – „Štaaaaa?“ Mirnim glasom mu objasnih da nemam drugih opcija, jer da stignem da zapišem ne mogu, a da čitam ne smem i onda najbolje da dremnem malo. Treba biti konstruktivan, ne?

E, sad dolazim do najzanimljivijeg dela. Pita on odeljenje „Ko ne može da stigne da zapiše?“. Muk. Jedna Slavica bojažljivo podiže ruku. On je pita ponovo „Ne možeš da stigneš da napišeš??“ Ona onda vraća ruku uz neki izgovor kao nije to mislila, pošla je u stvari tetki po lek. I tako ostanem ja oficijelno blesav. Sledio je neprijatan razgovor sa razrednim i još jednim nastavnikom. Da li sam pomenuo da mi je razredni bio rođeni otac? A da su nastavnici u toj školi imali „licence to kill“? Druga priča.

***

Prošlo je 20 godina. Mićka krenula u školu. Škola blizu, nekoliko poznatih drugara u istom odeljenju, učiteljica super. U prvom razredu kao nema ocenjivanja. Onog, klasičnog, numeričkog. 1, 2, 3, 4, 5. Nema. Samo opisno. Na primer: učenik iz tog i tog predmeta pokazuje interesovanje za to i to, razvio veštine toga i toga, uspešno samostalno radi to i to, potrebna mu pomoć nastavnika za ovo i ono, ukupan odnos prema predmetu je takav i takav, uspešan u tim i tim radnjama i tako to. Međutim, kod Mićke pljušte ocene. One ocene. Nema u svesci ili dnevniku, ali im se čitaju SVAKODNEVNO. I vidimo da je Mićka pod sve većim pritiskom. Ionako je levoruka, puno radimo oko pisanja i svega, domaćih ima svakodnevno po nekoliko, a tamo kad ode bar po jednu ocenu dobije. I priča kako i drugi reaguju. OK petice. Ali, kad je manje, to krene komešanje, preispitivanje, očajavanje, deca krljaju jedni druge i to.

I pričamo mi to sve tu još nekim roditeljima što ih znamo baš i svi nas kao podržavaju i sve nas razumeju i isto su protiv ocenjivanja.

I pitamo kako je kod drugih učitelja i čujemo da je maksimalno ako koriste zvezdice i neke medvediće i šta znam, neke nalepnice i slično. Ocene jok.

I bi roditeljski. I ode lepo Ječak tamo i sve ide po redu i onda pita učiteljica ima li problema nekih. I hrabri Ječak kaže da je Mićka pod stresom. I da je ocene opterećuju. I da ionako radi prilično sporo. I da čak i neke trivijalne stvari što je oduvek znala sad ne zna. I da je najbolje da se ocene izbace, bar one niže. Tj. da se ne saopštavaju non-stop deci.

Usledio je cunami. Dobro da nije popila batine. Svi hoće ocene. Te deca su razmažena i eto prilike da se dovedu u red. I u vrtiću su uživali, nema toga više, sad će im se dohakati.

Osećanja deteta? WTF! Koja bre osećanja, daj da naberemo što više ocena. Kakav psiholog, pa ta nije umela nos da obriše kad smo mi već znali sve.

 

I kako je ranije bilo, ocenjivalo se, nego šta i šta nam sad fali? (A da mi lepo vratimo klečanje na kukuruzu, šta fali?)

QQ, ko da skupljaju poene u WarCraftu. I ko da će njima neko nešto da uzima.

I prođe taj skoro-pa-linč. I stvarno prestade ocenjivanje.

Dolazi Mićka prvi dan posle. Uzdahnu kao da si joj stenu skinuo sa pluća. Nije bilo ocenjivanja. Ne danas.

Ali hajde to, nego… Uzima da čita, uzima da piše i to lepo, bez stresa, bez pitanja kako li će to biti ocenjeno, da li će uraditi bar za 4+, šta će joj reći, koliko poena će skupiti. I to lepo izgleda, uredno, kao da se neka blokada skršila.

Nije to slučajno. Prvaci tek ozbiljnije ulaze u priču o zadacima, instrukcijama, lekcijama, domaćima. Važno im je da ispune kriterijske ciljeve, da nauče kako škola funkcioniše, da im se objasni kvalitativno šta kako rade, da im se ukaže na greške, da se deluje i kontrolno i instruktivno.

Da im se formira pozitivan stav prema školi, da se socijalizuju, da shvate pojmove odgovornosti, rokova, obaveza.

Da izgrađuju samopouzdanje, veru u lični uspeh, da razviju takmičarski duh, ali pozitivan, gde se pokušava biti  bolji prvenstveno od sebe.

Da se stvori timska saradnja između đaka, učitelja i porodice u kojoj su svi uključeni u razvoj ličnosti učenika.

Da se prepoznaju interesovanja deteta, da mu se pruže resursi za razvoj njegove individualnosti.

Da se vaspitava i obrazuje.

Da se ostvare ishodi nastave, da dete zna i ume. Da zna šta i kako, da zna zašto. Da se ne plaši da pita, da se ne plaši da odgovori.

E, a onda, kad budu ocene, neka budu, nikome neće smetati. Do tada dete već poznaje sistem, imamo opis znanja i veština i imamo podlogu za dalje.

Svaka ocena je za đaka. Tačno. Ali nije ocena za svakog đaka.

I sve to zvuči logično i postoji i zakon i sve, ali.. moraš da se boriš za sve. I moraš sam.

Tako je to. Nije se puno promenilo posle 20 godina. Samo što sada neću da spavam. Biću budan i probudiću sve redom.

Buđenje!

 

 

Ја, Степа

Хоће у вртићу да праве дневнике деци, па тражили да ми започнемо у свесци, са неким битним информацијама од рођења до вртића, па ће они после даље водити. И ево шта носимо…

***

Рођен сам као веома млад, 17. децембра 2008. Тад је баш зима, а нарочито је незгодно ако сте претходно девет месеци провели у топлој кућици. Мама каже да је мало фалило да се зовем Никола, јер је два дана после слава Никољдан. Хвала Богу те нисам рођен на Харалемпијевдан или на пример на Светог Дионисија Ареопагита. Што би то било име!

Замислите да ме прозива учитељица и каже: Дионисије Ареопагите, колико је пет пута пет?

Проходао сам са око годину дана, а мало касније сам и проговорио. Са мање од две године кренуо сам у вртић. Прво сам ишао у приватни. Тамо сам био најмлађи, па су ме сви чували. У овом сад вртићу нисам најмлађи, па се помало чувам и сам.

Имам сестру Милицу. Старија је три године и иде у школу. Личи на мене, а и исто је леворука. Ја јој помажем око домаћег, нарочито око ликовног.

 

 

 

 

 

Много волим животиње. Али оне дивље и опасне. На пример змије. Омиљене су ми анаконде. Тата каже да и змије могу да се припитоНе. Волим и инсекте, глисте и пужеве. Пре сам близу зграде нахватао пуне шаке пужева, а деца из комшилука су почела да беже и вриште. Чудна нека деца.

Имам и љубимца – хрчка Њушкицу Милошевића. Он по цео дан спава, а увече га пустимо из кавеза и играмо се са њим. Моја баба се плаши Њушкице, јер мисли да је он миш.

Обожавам приче и цртаће. Омиљени цртани ми је Нинџа-корњаче, а омиљени лик наравно Секач. Мама је обећала да ће ми купити играчку-Секача код Кинеза, али тата каже да је кинески Секач опасан по здравље. Свашта – па Секач и треба да буде опасан, он је зли нинџа.

Интересују ме свакакве справе и машине. Кад има да се нешто ради, одмах прискачем, само ако је занимљиво. А ако није, онда ми се не ради. На пример, кажем да ћу играчке да покупим сутра. Мама каже да је то „сутра“ у ствари „мало сутра“. Тата тада псује, али само до пола, да не бих постао некултуран.

Иако сам рођен на зиму, највише волим лето. Тада смо сваки дан на Морави и на базену. А волим и море. Тата каже да ће ми на ногама израсти пловне кожице, јер не излазим из воде.

А лети се једе и сладолед. Мој омиљени је чоколадни.

И воћни.
Може и од јагоде и ваниле.
И то на штапићу.
Мада волим и у корнету.
Или у чинијици.

 

 

Sedmica za desetku

Život je prilično nelinearan. Ništa, ništa, pa onda svašta.

A prethodna sedmica bila je više nego uzbudljiva.

Da krenem od početka…

Mićka krenula u školu! Ima učiteljicu, tu joj i drugari iz vrtića. A škola na 50 metara. Sama ide, radi domaće… da ne preteram, ali – čini se da voli školu.

I ja sam bejah štreber.. u stvari i sad sam, manje-više. Sećam se, kraj sedmog razreda, razredni bi da drži poslednji čas rodeljenske zajednice, a đaci se već raspršili. Ja se vraćam dva-triput do škole da proverim da li će biti još taj jedan čas.

Lepe im knjige. Listam, stvarno fino ilustrovane, onako dotegnute, zanimljive, ima i viceva sa Pericom (ne onih bezobraznih, naravno).

Samo što razbismo šampanjac o krmu porinutog razreda, stiže i čas za moje studijsko putovanje. Kako koje? Pa hvalim se svima već dva meseca kako idem na EFQUEL Innovation Forum, otkud da ne znate za to?

Šta je EFQUEL? E, pa moram sad sve iz početka…

EFQUEL je evropska fondacija koja se bavi kvalitetom u e-učenju. Naš univerzitet je član EFQUEL-a, a saradnja potiče iz saučesništva u projektu DL@Web koji se upravo bavi kvalitetom učenja na daljinu. Forum se održao u Granadi i obuhvatao je treninge, plenarna predavanja i prezentacije.

Do Granade tri dana jahanja. Do BG-a, pa do Rima, pa do Malage, pa do Granade. Dva aviona, dva autobusa, kola, dirižabl, kamila. Dobro, ovo poslednje dvoje sam izmislio.

Elem, sve lepo bilo, samo što mi se izgubio kofer. I ima tu čitava storija o tom koferu, ali me sada mrzi da pišem. Uglavnom, stigao je tek posle pet dana, kada sam već digao ruke.

Granada lep grad. Glavna je Alhambra – čitav kompleks mahom arapskih monumenata, pravi grad. Tu nam bio i hotel, baš preko puta.

Ali, ima Granada i urbani deo, pa katedrale, čak i jevrejsku četvrt.

I lepo u Španiji, čisto, uređeno. Masa turista, najuočljiviji Japanci, valjda su druge rase, pa ih lakše primetiš.

Prvi radni dan bio je posvećen treningu, a naredni dani su bili zvanično forumski.

Efquelov forum održan je na Fakultetu za dokumentaciju i komunikacije, koji se nalazi u sakralnom objektu, nekoj kapeli, tako nešto.

Bilo je zanimljivo, ispratili smo sve tri sesije.

 

 

***

Probah španska jela, da ne bude posle „gde si bre ti bio“, ali nisam nešto impresioniran. Čuveni gaspačo je u stvari hladna paradajz-supa, a paelja je – đuveč :)

Pivo im je skroz OK. Toliko, da sam zapamtio da se kaže „cervesa“.

Naravno – Alhambra! Kompleks je poveliki, kupuju se karte za prepodne, popodne ili večernji obilazak. Mi smo bili po danu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na povratku, ponovo u Rimu. Ovoga puta i kofer je bio sa mnom. Usledio je najbrži „Rome crash-course“ ikada. Celodnevni obilazak Rima peške, metroom i autobusom vredan misije „Može biti samo jedan“.

Lep grad.. taj Rim. Manje uredan od Granade, ali prepun velelepnih građevina, umetnina, prava istorijska i modna prestonica. Fontane na sve strane, vrvi od turista, škljocaju fotoaparati/telefoni/iPadovi, saobraćaj pregust.

Mrzi me sad da pišem naširoko o svemu, pa evo nekih top   saveta:

  1. Nabavite mapu. Ili uključite GPS.
  2. McDonalds je zakon. Jeftin, ima ga svuda. Probajte malo i talijanska jela, ali za trajnu opciju, ipak junk-food.
  3. Kupite dnevnu integralnu kartu. Košta 6 jura, a vozite se 24h busom/metroom.
  4. Čuvajte se džeparoša. Torbicu ispod majice ili sl. Mene maltene orobiše u busu. Dok blenete u znamenitosti, ode ušteđevina, a ako ste baš Marfiju blizak rod, i pasoš.
  5. Može da se pazari – samo treba nagaziti popuste. Budite strpljivi.
  6. Ne oslanjajte se na doručak u hotelu. Kažu da je svuda očajan, a naš je bio za klasu ispod. Uglavnom, u pitanju su bili 7 days kroasani (sedam dana stari, prim. aut.). Jesam li pomenuo McDonalds??
  7. Ako ste pušač, obavezno ponesite boks-dva cigareta, jer su tamo preskupe. PO 4-5 jura paklica! I pripremite koji ekstra-juro za dodatna plaćanja u kafićima: ako pijete kafu napolju (a jedino napolju se puši), mogu vam dodatno naplatiti u odnosu na pijenje u kafiću.

Natrag u Srbiju. Nazad u školske klupe. Do viđenja, Večni grade, asta la vista Espanja.