Е, знате шта, такав неки темпо се направио да то није нормално! Пре нека два месеца ме снашло 3 у 1: три некакве глупости у три узастопна дана, а ево сад још три „незгодације“.

Први чин

Љиља не чува даље Степу – има обавеза баш кући, па не може. А Степа још не креће у вртић. Истумбали смо некако дане и чувамо га на смену. Између 2 и 3 се Јелена и ја на брзину разменимо, као возачи буса у покрету. Ја на посао, она с посла.

А имао сам тако леп распоред 🙁 Сад оде све тумбе 🙁 Ал’ добро, тешим се, брзо ће крај семестра, а и Степа ће вероватно мало у приватан вртић, док не крене овамо.

Други чин

Кренем колима да што пре стигнем на посао, укнапио сам време у минут. Кад оно – кочнице отказале 100%!!! На једној раскрсници умало судар, на пешачком се једва заустављам. Миц по миц окренем круг и назад кући!! У посуди скоро да нема кочионе течности! Још сам добро и прошао. Фијууу! Наравно, Марфијев закон је на снази – почиње кишовина, сад кад су кола код мајстора, а и црвено је слово, па не може да их среди данас.

Трећи чин

Радни викенд! Па зар то није оксиморон?! Мени и Жики Шареници очигледно није! У суботу сесија на конференцији ТИО на ТФ-у. У недељу – консултације у Крушевцу…

***

Е, али има нешто лепо у читавој збрци  – дружим се са Степом више него икад, а забавно ми. Све би да зна и испроба, највише га наравно занима те’ника. Још и лепо време ових дана, па се шеткамо напољу. Има нова колица, на склапање, везујем му редовно појас – нема шале са новим ЗОБС-ом.

***

И та-кО, што би рекао бата-Радашин. Испрограмираш се и возиш кроз меандер захтевне садашњице. А будућност?? Што би казао чика-Алберт: не размишљам о њој, ионако долази пребрзо.