Upravo ovih dana čitamo „Tajanstveno ostrvo“ Žila Verna, moju omiljenu knjigu iz detinjstva. Petorica drugova shvataju da ih je sudba namerila na parče kopna sa svih strana okruženog morem. Ostrvo, dakle. O kojem ne znaju ništa. Tek ih čeka niz pustolovina: treba preživeti, što će zahtrevati i istraživanje ovog misterioznog mesta.
Kipar je ostrvo o kojem sam jedva nešto više znao nego Vernovi junaci o svom novom staništu. Ostrvo u Sredozemnom moru, naseljeno uglavnom Grcima i Turcima, imaju onog šalina, tenisera Markusa Bagdatisa. I meka za pare. Of-šor kompanije i tako te neke meni teško pojmljive tvorevine.
U realnosti, Kipar je u stvari jedno vrlo toplo parče zemlje, sa burnom istorijom koja je „u toku“, a sve zahvaljujući svom položaju: poput kamena koji olakšava prelazak rečice, Kipar je bio upravo nogostup raznim osvajačima koji su se uputili preko Mora – od Aleksandra Makedonskog do Ričarda Lavljeg Srca.
Kako doći na Kipar? Avionom, naravno. Sve druge opcije su prenaporne i nepraktične. Postoje dva glavna aerodroma: na Pafosu i u Larnaci, a sa BG aerodroma direktno lete JAT AirWays i WizzAir. Kipar je topao. U novembru je potpuno normalno videti kupače na obalama brojnih plaža. Turisti dolaze sa svih strana, bilo zbog klasičnih letovanja, bilo zbog tzv. aktivnih odmora. To je ono kad matori Englezi u čarapama i sandalama šipče po brdima i obilaze manastire ili ustaju u 5 ujutru da posmatraju ptice.
Kiprani su ljubazni. Vrlo ljubazni. Solidno znaju engleski i vrlo rado daju savete i čak su spremni telefonirati da bi vam nabavili informaciju.
A ko su u stvari ti Kiprani? Kipar je podeljena zemlja i takva je i primljena u EU. Posle brzopoteznog smenjivanja raznih naroda u antičkom vremenu i srednjem veku, usledilo je trista godina turske vladavine, da bi zatim od 1878. Englezi preuzeli vlast. Taj anglo-uticaj izuzetno je vidljiv i danas, pa je tako moderni Kipar spoj mediteranskog i anglosaksonskog, sve onako posuto bliskoistočnim začinima. Takođe – vozi se levom stranom i navikavanje na tu činjenicu zahteva začuđujuće veliki napor.
Englezi nikada nisu u potpunosti otišli, iako je 1960, posle četvorogodišnjeg rata, Kipar postao nezavisan. Ostale su vojne baze i definitivno je kraljevstvo i dalje prisutno, a Englezi i dalje čine značajan deo populacije posetilaca. Nakon toga dolazi do previranja lokalnog stanovništva, dakle Grka i Turaka, pri čemu su matične zemlje aktivno težile anektiranju.
Današnji status je takav da je Kipar podeljen na grčki i turski deo, nakon što su Turci izvršili invaziju i taj turski deo obuhvata nešto više od trećine teritorije ostrva. Turski deo priznaje samo Turska i u njega se slobodno može ući kroz prelaze u samoj Nikoziji na primer. Osnovna valuta je turska lira, mada se primaju i evri. Naša četvoročlana ekipa posetila je i ovaj deo glavnog grada. Svakako treba popiti kafu u Bučuk-Hanu i pazariti ratluk na meru.
Sama Nikozija (ili Lefkozija, kako je mnogi Grci zovu) nalazi se u unutrašnjosti ostrva i obiluje kulturno-istorijskim monumentima. Jedne večeri naš ljubazni domaćin prof. Kristos poveo nas je u mini-turu po starom gradu i tom prilikom imalo se šta čuti: od priče o drevnom akvaduktu do Makarijusove ere i oslobođenja od Britanaca.
Kipar je dobro povezan mrežom autoputeva i, budući da ni samo ostrvo nije naročito veliko, jednostavno je stići u bilo koji deo. Nema puno pešaka, niti biciklista, ali zato od vozila vrvi. Naravno, izuzev par ulica u centru, koje su strogo pešačka zona.
Dobro, prošetali smo, upoznali se sa istorijom… Vreme je da se nešto popije i pojede, zar ne? Šta se nudi na Kipru? Kuhinja je miks grčke i te neke mediteransko-bliskoistočne. A centralno mesto zauzima legendarni pir, zvani „Sipriot meze“. To u stvari nije meze. Ne u nama bliskoj terminologiji. Naši ljubazni domaćini odveli su nas u krcatu tavernu, u kojoj nema jelovnika, nego po difoltu sleduje „Sipriot meze“, kralj među obrocima, beskonačni niz jela koja se konstantno donose i pred kojim oni naši „vozići“ (ražnjić, pljeskavica, vešalica) izgledaju kao slučajna pošalica.
Jer osoblje donosi. Salate, mazalice neke, sosove, jedno meso, drugo meso, prženi sir, opet salate, pržene tikvice, roštilj, džigerica, puževi… Ko ne pazi i ne taktizira poput onoga kad se na slavi čuvaš za pečenje, opako će se prejesti. Nisam pazio.
Pije se vino. Ali pije se i Živanija, rakija nalik našoj lozi. Prave je i u kombinaciji sa začinima, a i u vidu vruće rakije. Snažna je Živanija, čuvajte se. Imaju i pivo – KEO je najpoznatija marka i nije loćikavo ič.
Kipar – zemlja koju vredi posetiti: ljubazni ljudi, bogata istorija, odlična klopa, lepe plaže. Šta više treba putniku namerniku
