Nepodnošljiva lakoća srpskoga jezika

Uzeo sam da učim španski. Ima sad puno tih programa za učenje, instaliraš na telefon i onda pričaš i kucaš i on ti kaže bravo i samo tako nastavi i ti učiš. Duolingo je najpoznatiji. E, sad, zašto španski? Pita me koleginica – pa je li ideš u Španiju? Nažalost ne. Međutim – dopada mi se španski, ti južnjački jezici imaju dušu, za razliku od ovih ćoškastih jezika, na primer njemačkog ili holandskog, koji zvuči kao da se upravo daviš duvan-čvarcima dok pričaš. A ne bih ignorisao ni višedecenijski uticaj Televisa Presente i plejade heroja sa kojima se odrastalo. Kasandra, Ljovisna, Esmeralda, los mujeres fatales!

Nije mnogo težak španski, mislim da je onako, ok. Ima tih latinskih korena i neke analogije sa engleskim. Ima čak i određen broj reči koje se isto čitaju kao što se pišu. I tu dolazim do poente, da skratim: SRPSKI JE NAJSUPERIORNIJI JEZIK U POZNATOM UNIVERZUMU! Kažem to, a nisam čak ni nacionalista, u stvari mislim da ne znam ni sve reči himne. Kažem to, jer je prosto tako, Vuk je napravio tako: piše h, čita se h. Kažeš đ, pišeš đ. Vuče, tnx brt.

Otkako sam bio klinac, fasciniralo me kako na autu piše renault/peugeot, a zovu ga reno/pežo. Ili ono the end na kraju filma, čita se di end. Zašto? Zato što, da parafraziram Vuka „ne pišu kao što govore, a samim tim ne čitaju kako je napisano“. Moraš napamet da naučiš kako se piše. Ili da ti neko izdiktira (ispeluje) slovo po slovo.

U Americi imaju već tradiciju tih takmičenja u spelovanju. Kada čuješ reč, moraš da smisliš kako se u stvari piše, a to zavisi od korena, geneze reči itd. Zamislite sada takvo takmičenje u Srbiji. Kao: speluj mi metalostrugar. m.e.t.a.l.o…..s.t.r.u.g.a….r. Bravo, izvoli pehar za srpsko spelovanje!

Ili kada se prijavljuju u hotel, ako se čovek zove Luis, može se pisati Louis. Ili Lewis. Recepcioner ne zna šta da napiše ako mu Luis ne odspeluje.

Španci ne izgovaraju „h“ ako je na početku reči, a sa druge strane „j“ izgovaraju kao „h“. Tako reč ćerka – hija, izgovaraju sa iha. Ne želiš da izgovoriš h, ombre? Zašto ga onda pišeš, brt?! ZAŠTO PIŠEŠ J, A MISLIŠ NA H?

Čitam negde da Filipinci ne izgovaraju slovo „F“. Koje imaju u nazivu zemlje. Ludnica.

Tako da – da: srpski jezik je broj jedan. Možda nije „govori srpski da te svi razumeju“, hajde da ne preterujemo, ali „piši srpski da te svi razumeju“, to stoji.

(Ne)potrebno znanje

Slušam na svakom koraku kako se u školama uče stvari za koje se kasnije ispostavlja da u životu i na poslu nisu uopšte potrebne. Štaviše, potrebna su neka dodatna ili sasvim druga znanja. I zaista, sada u jeku hajpa oko informacionih tehnologija i potreba za milionima programera, šta treba nekome da bi se ostvario u poslu i dobio dobru početnu platu? Da vidimo, šta se traži? Android programiranje, iOS programiranje, Java… Traži se puno toga. Ni za jedan od tih programskih jezika ne treba ti puno stvari sa fakulteta. Doduše ni iz srednje škole. Ni iz osnovne. U stvari, čitava ta famozna opšta kultura može jedino da pomogne u osvajanju Metal Inex nameštaja i vaučera prodavnice bele tehnike, zar ne?

Mislim da ne. U duhu staroantičke diskusije, hajde da pogledamo par ekstremnih primera. Recimo… Pitagorina teorema. „Otkrivena“ pre nove ere, uči se u sedmom razredu OŠ. Koliko puta vam je bila potrebna, pod uslovom da niste inženjer ili matematičar ili tako nešto? Ako ste biolog. Ili vozač trolejbusa. Ili lekar. Verovatno okruglo nula puta. Ili palatalizacija. „Požegi“ ili „Požezi“? Ili ko je napisao „Anu Karenjinu“?

Koliko puta vam je u životu bila potrebna Pitagorina teorema? Verovatno okruglo nula puta.

Koliko puta vam je u životu bilo potrebno da slikate temperama, ako niste slikar? Da li je programerima potrebno da znaju kada je počeo Prvi svetski rat? Ne bih rekao. I tako, malo po malo, ispostavlja se da nam više od pola stvari koje smo učili u OŠ i srednjoj školi realno i ne treba. Osim za TV Slagalicu, naravno. Da izbacimo Pitagoru i Tolstoja, m?

„Sa fakultetom je drugo“, reći će neko. „Tu je neophodno da se nauči ono što će nekome omogućiti da odmah krene da radi“. Hajde da pogledamo malo. Prvo, postoji razlika između strukovnih studija i akademskih studija. Bar bi trebalo da postoji. Strukovne se orijentišu na – struku, na primenu, na neposredan rad, a akademske imaju primese istraživanja. U tom smislu, ne bi trebalo stavljati znak „=“ između fakulteta i visoke škole. Ali, hajde da zanemarimo i taj element i pretpostavimo da je visoko obrazovanje pod istom kapom. I da za osnovni cilj ima generisanje „taskforce-a“. Da li to znači da treba izučavati isključivo ono što je potrebno za posao? Da li znamo 100% tačno i precizno šta će neko raditi „u struci“? Za 4 godine?

Nekada smo imali predmet Sociologija. Društvo, društvene pojave, društvene teorije… Bio je traljavo držan, ali ja i dalje mislim da je neki takav predmet potreban, jer nas sa naučne osnove upoznaje sa različitim elementima stvarnosti, sa čijim fragmentima se suočavamo svakodnevno. Ne možemo unovčiti to znanje, tačno. Ne možemo očekivati ni da ćemo unovčiti pročitanu lektiru ili to što ćemo nekome pridržati vrata ili reći „dobar dan“. Ne može se sve unovčiti. I ne treba. Drugi je padež što se kod pojedinih predmeta „trenira strogoća“ i pravi „viša matematika“. Problem ne treba tražiti u samom predmetu ili nauci, već na nekom drugom mestu.

Ne možemo očekivati da ćemo unovčiti pročitanu lektiru, to što ćemo nekome pridržati vrata ili reći „dobar dan“.

Sa druge strane, nama je na fakultetima najpotrebniji predmet Srpski jezik, jer, nažalost, studenti su sve manje pismeni, brkaju padeže, sklapaju frankenštajne od rečenica, ignorišu interpunkciju. Prosto ne verujem u društvo čiju okosnicu čine ljudi koji bolje vladaju programskim jezikom, nego maternjim jezikom. Kada već neke oblasti Matematike prelazimo ponovo, ne bi bilo loše osvrnuti se i na pravopis.

Ne verujem u društvo čiju okosnicu čine ljudi koji bolje vladaju programskim jezikom, nego maternjim jezikom.

Google je napravio veštačku inteligenciju, koja sama pravi veštačku inteligenciju. Kao u naučnoj fantastici Stanislava Lema. Možda nam sutra neka Cortana 5.0 postane šef. Sa druge strane, sam čovek pokušava da postane mašina, možda je čak donekle nateran na to. Atrofijom njegove duhovnosti i kulture, pretvara se u „1 izvršioca“, bezličnu jedinku-broj nesvesnu okruženja, poput tela uronjenog u tečnost i pretvorenog u bateriju.

Obrazovanje mora imati širinu. Mi ne znamo šta će postati deca koja su sada u OŠ, jer će se struktura zanimanja totalno promeniti za 10 godina i nastaviti da se menja. Mi ne možemo na fakultetu da u realnom vremenu pratimo promene koje se, naročito na polju IT, odvijaju maltene na mesečnom nivou. Mora da postoji neko „jezgro“, nešto od čega će pojedinac moći da nastavi dalje, ali tako da nije uskraćen za elemente koji ga čine obrazovanim, akademskim građaninom. Jedino takve, zaokružene individue, mogu da ozbiljno i konstruktivno sagledaju stvarnost i kritički pristupe izazovima koji ih očekuju. Na poslu, van posla. U društvu, u državi. Tako nastaje famozna intelektualna elita, bez koje je domet društva ograničen na malograđanski kliše.

Raskrčite Wi-Fi džunglu

Wi-Fi: više ni ne znamo kako smo živeli bez njega. Dođeš na slavu, čestitaš, predaš poklon, skineš džoku i – pitaš za zdravlje i lozinku za Wi-Fi. Mora da se zna red.

Inače, Wi-Fi slovi za Wireless Fidelity, registrovanu skraćenicu tzv. WiFi alijanse, koju čini trust proizvođača opreme za bežično umrežavanje. Kolokvijalno, u pitanju su sve mreže tipa 802.11abgnc… Koriste se frekvencije okupljene oko 2,4GHz i 5GHz, dakle mikrotalasi. E, sad, ti mikrotalasi nisu baš u prijateljstvu sa zidovima i metalnim preprekama, pa onda imamo stresnu situaciju u kojoj nam telefon hvata jednu-dve crtice, zbog opadanja jačine signala. Međutim, i kad je signal jak, tu nije kraj. Danas svi imaju neki wi-fi ruter i još ako ste u zgradi, svi ti signali se lako isprepliću, što dovodi do toga da naš signal ne može da se lako „probije“ do našeg rutera, jer komšijini uređaji koriste iste frekvencije, pa dolazi do reemitovanja i to može da potraje. Taman da se internet maksimalno uspori.

Rešenje postoji. Jedna opcija je totalna promena frekvencija sa 2,4 na 5 GHz, gde je manja gužva. No, to nije baš uvek izvodljivo, jer niti svi ruteri, niti svi krajnji uređaji podržavaju ovu frekvenciju.

Druga, jednostavnija varijanta, kojoj posvećujem malo više prostora, jeste promena kanala Wi-Fi rutera. Naime, čitav taj opseg koji koristi npr. Wi-Fi 802.11g podeljen je na preko 10 kanala. Što više rutera u okruženju ima postavljene iste kanale, to će ukupne performanse biti lošije. Da biste ustanovili koji kanali su popularni u vašem komšiluku, možete iskoristiti besplatan WiFi Analyzer za Android (program prikazuje reklame pri dnu, inače je potpuno fraj). Analyzer prikazuje sve kanale okolnih wi-fi rutera i još brdo dodatnih informacija o samim mrežama. Na slici ispod vidi se da ova crvena mreža nije u naročitom preklapanju sa drugim – jer sam je izmestio. Inače je bila još levo i preklapala se sa još par mreža više. Interesatno je da je Wi-Fi štampač (trenutno isključen) koristio potpuno isti opseg. Međutim, ako se ne štampa prečesto, to nije veliki problem.

Kada vidite koji kanali su najgušće iskorišćeni, onda promenite na ruteru svoj kanal, na onaj koji trenutno koristi najmanje drugih mreža. Neophodno je da na ruteru imate administratorska prava.

I – voila: mreža će prodisati.

 

 

 

 

Kipar: tajanstveno ostrvo, Miloševići i priključenija

Upravo ovih dana čitamo „Tajanstveno ostrvo“ Žila Verna, moju omiljenu knjigu iz detinjstva. Petorica drugova shvataju da ih je sudba namerila na parče kopna sa svih strana okruženog morem. Ostrvo, dakle. O kojem ne znaju ništa. Tek ih čeka niz pustolovina: treba preživeti, što će zahtrevati i istraživanje ovog misterioznog mesta.

Kipar je ostrvo o kojem sam jedva nešto više znao nego Vernovi junaci o svom novom staništu. Ostrvo u Sredozemnom moru, naseljeno uglavnom Grcima i Turcima, imaju onog šalina, tenisera Markusa Bagdatisa. I meka za pare. Of-šor kompanije i tako te neke meni teško pojmljive tvorevine.

U realnosti, Kipar je u stvari jedno vrlo toplo parče zemlje, sa burnom istorijom koja je „u toku“, a sve zahvaljujući svom položaju: poput kamena koji olakšava prelazak rečice, Kipar je bio upravo nogostup raznim osvajačima koji su se uputili preko Mora – od Aleksandra Makedonskog do Ričarda Lavljeg Srca.

Kako doći na Kipar? Avionom, naravno. Sve druge opcije su prenaporne i nepraktične. Postoje dva glavna aerodroma: na Pafosu i u Larnaci, a sa BG aerodroma direktno lete JAT AirWays i WizzAir. Kipar je topao. U novembru je potpuno normalno videti kupače na obalama brojnih plaža. Turisti dolaze sa svih strana, bilo zbog klasičnih letovanja, bilo zbog tzv. aktivnih odmora. To je ono kad matori Englezi u čarapama i sandalama šipče po brdima i obilaze manastire ili ustaju u 5 ujutru da posmatraju ptice.

Kiprani su ljubazni. Vrlo ljubazni. Solidno znaju engleski i vrlo rado daju savete i čak su spremni telefonirati da bi vam nabavili informaciju.

A ko su u stvari ti Kiprani? Kipar je podeljena zemlja i takva je i primljena u EU. Posle brzopoteznog smenjivanja raznih naroda u antičkom vremenu i srednjem veku, usledilo je trista godina turske vladavine, da bi zatim od 1878. Englezi preuzeli vlast. Taj anglo-uticaj izuzetno je vidljiv i danas, pa je tako moderni Kipar spoj mediteranskog i anglosaksonskog, sve onako posuto bliskoistočnim začinima. Takođe – vozi se levom stranom i navikavanje na tu činjenicu zahteva začuđujuće veliki napor.

Englezi nikada nisu u potpunosti otišli, iako je 1960, posle četvorogodišnjeg rata, Kipar postao nezavisan. Ostale su vojne baze i definitivno je kraljevstvo i dalje prisutno, a Englezi i dalje čine značajan deo populacije posetilaca. Nakon toga dolazi do previranja lokalnog stanovništva, dakle Grka i Turaka, pri čemu su matične zemlje aktivno težile anektiranju.

Današnji status je takav da je Kipar podeljen na grčki i turski deo, nakon što su Turci izvršili invaziju i taj turski deo obuhvata nešto više od trećine teritorije ostrva. Turski deo priznaje samo Turska i u njega se slobodno može ući kroz prelaze u samoj Nikoziji na primer. Osnovna valuta je turska lira, mada se primaju i evri. Naša četvoročlana ekipa posetila je i ovaj deo glavnog grada. Svakako treba popiti kafu u Bučuk-Hanu i pazariti ratluk na meru.

DSC01741

Sama Nikozija (ili Lefkozija, kako je mnogi Grci zovu) nalazi se u unutrašnjosti ostrva i obiluje kulturno-istorijskim monumentima. Jedne večeri naš ljubazni domaćin prof. Kristos poveo nas je u mini-turu po starom gradu i tom prilikom imalo se šta čuti: od priče o drevnom akvaduktu do Makarijusove ere i oslobođenja od Britanaca.

Kipar je dobro povezan mrežom autoputeva i, budući da ni samo ostrvo nije naročito veliko, jednostavno je stići u bilo koji deo. Nema puno pešaka, niti biciklista, ali zato od vozila vrvi. Naravno, izuzev par ulica u centru, koje su strogo pešačka zona.

DSC01748

 

 

 

 

 

 

 

 

Dobro, prošetali smo, upoznali se sa istorijom… Vreme je da se nešto popije i pojede, zar ne? Šta se nudi na Kipru? Kuhinja je miks grčke i te neke mediteransko-bliskoistočne. A centralno mesto zauzima legendarni pir, zvani „Sipriot meze“. To u stvari nije meze. Ne u nama bliskoj terminologiji. Naši ljubazni domaćini odveli su nas u krcatu tavernu, u kojoj nema jelovnika, nego po difoltu sleduje „Sipriot meze“, kralj među obrocima, beskonačni niz jela koja se konstantno donose i pred kojim oni naši „vozići“ (ražnjić, pljeskavica, vešalica) izgledaju kao slučajna pošalica.

DSC01767

 

 

 

 

 

 

Jer osoblje donosi. Salate, mazalice neke, sosove, jedno meso, drugo meso, prženi sir, opet salate, pržene tikvice, roštilj, džigerica, puževi… Ko ne pazi i ne taktizira poput onoga kad se na slavi čuvaš za pečenje, opako će se prejesti. Nisam pazio.

Pije se vino. Ali pije se i Živanija, rakija nalik našoj lozi. Prave je i u kombinaciji sa začinima, a i u vidu vruće rakije. Snažna je Živanija, čuvajte se. Imaju i pivo – KEO je najpoznatija marka i nije loćikavo ič.

Kipar – zemlja koju vredi posetiti: ljubazni ljudi, bogata istorija, odlična klopa, lepe plaže. Šta više treba putniku namerniku