Година: 1999. Бомбардовање. Свако мало се чују сирене.
Испитни рок се одржава готово регуларно. Физику полажемо у павиљонима – у лабораторији, нас десетак.
Полажем „Осцилације“ , као додатак првог колоквијума. Учио сам, ваљда ће бити довољно. Остали добијају задатке.
Професор доноси збирку решених задатака, отвара је и спушта на сто: одатле ја треба да урадим два задатка . Решења су дата непосредно испод поставки и професор их прекрива парчићима папира. Убрзо излази до друге просторије, види се на се неће вратити неко време. Збирка је и даље ту, решења су покривена. Задаци нису превише тешки – ипак ми један није баш потпуно јасан. Имам идеју како га решити, али нисам 100% сигуран.
Професор се враћа нешто касније.
Папирићи који прекривају решења стоје нетакнути.
Ova me prica podseti na jedno nezaboravno leto gde sam ja sedeo u 025 a Budimir mi pricao kako mu je ostao jos samo jedan ispit da uzme diplomu vise skole: ostao mu je Radojica ali on ne moze da prebaci sa CD na desktop sadrzaj… i tako on kaze:… „Udjem ja da polazem matematiku, kada ono cuje se sirena, i rece profesor, ajde polozio si (6), hoces vise?“, „Ne!“ rece Budimir i nastavi da pise pesme….“; Razumeces
Pozdrav i ajde bre nastavi da pises, nesto si se ucutao 🙂
PS: ima li jos vojske kod tebe???
I jesi li uradio zadatke? ||:-)
Uradio 🙂
@Joksos: kod mene više ne.