Kipar: tajanstveno ostrvo, Miloševići i priključenija

Upravo ovih dana čitamo „Tajanstveno ostrvo“ Žila Verna, moju omiljenu knjigu iz detinjstva. Petorica drugova shvataju da ih je sudba namerila na parče kopna sa svih strana okruženog morem. Ostrvo, dakle. O kojem ne znaju ništa. Tek ih čeka niz pustolovina: treba preživeti, što će zahtrevati i istraživanje ovog misterioznog mesta.

Kipar je ostrvo o kojem sam jedva nešto više znao nego Vernovi junaci o svom novom staništu. Ostrvo u Sredozemnom moru, naseljeno uglavnom Grcima i Turcima, imaju onog šalina, tenisera Markusa Bagdatisa. I meka za pare. Of-šor kompanije i tako te neke meni teško pojmljive tvorevine.

U realnosti, Kipar je u stvari jedno vrlo toplo parče zemlje, sa burnom istorijom koja je „u toku“, a sve zahvaljujući svom položaju: poput kamena koji olakšava prelazak rečice, Kipar je bio upravo nogostup raznim osvajačima koji su se uputili preko Mora – od Aleksandra Makedonskog do Ričarda Lavljeg Srca.

Kako doći na Kipar? Avionom, naravno. Sve druge opcije su prenaporne i nepraktične. Postoje dva glavna aerodroma: na Pafosu i u Larnaci, a sa BG aerodroma direktno lete JAT AirWays i WizzAir. Kipar je topao. U novembru je potpuno normalno videti kupače na obalama brojnih plaža. Turisti dolaze sa svih strana, bilo zbog klasičnih letovanja, bilo zbog tzv. aktivnih odmora. To je ono kad matori Englezi u čarapama i sandalama šipče po brdima i obilaze manastire ili ustaju u 5 ujutru da posmatraju ptice.

Kiprani su ljubazni. Vrlo ljubazni. Solidno znaju engleski i vrlo rado daju savete i čak su spremni telefonirati da bi vam nabavili informaciju.

A ko su u stvari ti Kiprani? Kipar je podeljena zemlja i takva je i primljena u EU. Posle brzopoteznog smenjivanja raznih naroda u antičkom vremenu i srednjem veku, usledilo je trista godina turske vladavine, da bi zatim od 1878. Englezi preuzeli vlast. Taj anglo-uticaj izuzetno je vidljiv i danas, pa je tako moderni Kipar spoj mediteranskog i anglosaksonskog, sve onako posuto bliskoistočnim začinima. Takođe – vozi se levom stranom i navikavanje na tu činjenicu zahteva začuđujuće veliki napor.

Englezi nikada nisu u potpunosti otišli, iako je 1960, posle četvorogodišnjeg rata, Kipar postao nezavisan. Ostale su vojne baze i definitivno je kraljevstvo i dalje prisutno, a Englezi i dalje čine značajan deo populacije posetilaca. Nakon toga dolazi do previranja lokalnog stanovništva, dakle Grka i Turaka, pri čemu su matične zemlje aktivno težile anektiranju.

Današnji status je takav da je Kipar podeljen na grčki i turski deo, nakon što su Turci izvršili invaziju i taj turski deo obuhvata nešto više od trećine teritorije ostrva. Turski deo priznaje samo Turska i u njega se slobodno može ući kroz prelaze u samoj Nikoziji na primer. Osnovna valuta je turska lira, mada se primaju i evri. Naša četvoročlana ekipa posetila je i ovaj deo glavnog grada. Svakako treba popiti kafu u Bučuk-Hanu i pazariti ratluk na meru.

DSC01741

Sama Nikozija (ili Lefkozija, kako je mnogi Grci zovu) nalazi se u unutrašnjosti ostrva i obiluje kulturno-istorijskim monumentima. Jedne večeri naš ljubazni domaćin prof. Kristos poveo nas je u mini-turu po starom gradu i tom prilikom imalo se šta čuti: od priče o drevnom akvaduktu do Makarijusove ere i oslobođenja od Britanaca.

Kipar je dobro povezan mrežom autoputeva i, budući da ni samo ostrvo nije naročito veliko, jednostavno je stići u bilo koji deo. Nema puno pešaka, niti biciklista, ali zato od vozila vrvi. Naravno, izuzev par ulica u centru, koje su strogo pešačka zona.

DSC01748

 

 

 

 

 

 

 

 

Dobro, prošetali smo, upoznali se sa istorijom… Vreme je da se nešto popije i pojede, zar ne? Šta se nudi na Kipru? Kuhinja je miks grčke i te neke mediteransko-bliskoistočne. A centralno mesto zauzima legendarni pir, zvani „Sipriot meze“. To u stvari nije meze. Ne u nama bliskoj terminologiji. Naši ljubazni domaćini odveli su nas u krcatu tavernu, u kojoj nema jelovnika, nego po difoltu sleduje „Sipriot meze“, kralj među obrocima, beskonačni niz jela koja se konstantno donose i pred kojim oni naši „vozići“ (ražnjić, pljeskavica, vešalica) izgledaju kao slučajna pošalica.

DSC01767

 

 

 

 

 

 

Jer osoblje donosi. Salate, mazalice neke, sosove, jedno meso, drugo meso, prženi sir, opet salate, pržene tikvice, roštilj, džigerica, puževi… Ko ne pazi i ne taktizira poput onoga kad se na slavi čuvaš za pečenje, opako će se prejesti. Nisam pazio.

Pije se vino. Ali pije se i Živanija, rakija nalik našoj lozi. Prave je i u kombinaciji sa začinima, a i u vidu vruće rakije. Snažna je Živanija, čuvajte se. Imaju i pivo – KEO je najpoznatija marka i nije loćikavo ič.

Kipar – zemlja koju vredi posetiti: ljubazni ljudi, bogata istorija, odlična klopa, lepe plaže. Šta više treba putniku namerniku

Deset stvari koje treba da uradite da biste postali produktivniji

Moderno vreme i nove tehnologije nude puno mogućnosti, ali i pregršt izazova koji vas lako mogu odvući od zadataka koje treba obaviti, bilo da je reč o komplikovanim projektima ili najobičnijim dnevnim obavezama. Pogledajmo stoga koji su to jednostavne stvari kojima se može povećati produktivnost i dočekati kraj dana sa ispunjenom todo listom.
Make_Happen

 

1. Prestani da čitaš proklete ovaj tekst i idi radi nešto.
2. Nema 10, nego samo dve stavke. Stvarno.

Još si tu?

Svi na jednog, jedan za sve

Sećam se, još u OŠ je bilo, kada sam imao jedan od prvih buntovničkih fail-ova. Nastavnik biologije bio je očajan pedagog i, kao i kod mnogih, čas se svodio na beskrajno diktiranje. Koje đaci nisu mogli da postignu da isprate i zapišu. I svako malo je bilo „možete li da ponovite“, „ne mogu da stignem“, „samo malo“ itd. Svi se žale. A nastavnik je mleo kao žrvanj beo.

I, kao kaznu, razmesti nas u toku časa da mi dečaci sedimo sa devojčicama. He, morate shvatiti, davno je to bilo, pa još u selu, za emancipaciju i danas mnogi tamo misle da je neki pesticid.

I, ne mogu ja da pišem, rukopis mi je ionako nečitak, a uz ovo galopirajuće diktiranje, izgledaće kao seizmološki zapis sa Kurilskih ostrva. I, javim se ja i pitam da li moram da pišem. Nastavnik se malo izbeči i viknu da moram.

Malo kasnije pitam ja da li mogu da umesto pisanja, čitam knjigu. Nastavnik se izbeči do pola i dreknu: „Ne može!“.

Na kraju pitam ja: „Je l’ mogu ja da spavam?“.

Nastavnik potpuno razrogačenih očiju zaurla – „Štaaaaa?“ Mirnim glasom mu objasnih da nemam drugih opcija, jer da stignem da zapišem ne mogu, a da čitam ne smem i onda najbolje da dremnem malo. Treba biti konstruktivan, ne?

E, sad dolazim do najzanimljivijeg dela. Pita on odeljenje „Ko ne može da stigne da zapiše?“. Muk. Jedna Slavica bojažljivo podiže ruku. On je pita ponovo „Ne možeš da stigneš da napišeš??“ Ona onda vraća ruku uz neki izgovor kao nije to mislila, pošla je u stvari tetki po lek. I tako ostanem ja oficijelno blesav. Sledio je neprijatan razgovor sa razrednim i još jednim nastavnikom. Da li sam pomenuo da mi je razredni bio rođeni otac? A da su nastavnici u toj školi imali „licence to kill“? Druga priča.

***

Prošlo je 20 godina. Mićka krenula u školu. Škola blizu, nekoliko poznatih drugara u istom odeljenju, učiteljica super. U prvom razredu kao nema ocenjivanja. Onog, klasičnog, numeričkog. 1, 2, 3, 4, 5. Nema. Samo opisno. Na primer: učenik iz tog i tog predmeta pokazuje interesovanje za to i to, razvio veštine toga i toga, uspešno samostalno radi to i to, potrebna mu pomoć nastavnika za ovo i ono, ukupan odnos prema predmetu je takav i takav, uspešan u tim i tim radnjama i tako to. Međutim, kod Mićke pljušte ocene. One ocene. Nema u svesci ili dnevniku, ali im se čitaju SVAKODNEVNO. I vidimo da je Mićka pod sve većim pritiskom. Ionako je levoruka, puno radimo oko pisanja i svega, domaćih ima svakodnevno po nekoliko, a tamo kad ode bar po jednu ocenu dobije. I priča kako i drugi reaguju. OK petice. Ali, kad je manje, to krene komešanje, preispitivanje, očajavanje, deca krljaju jedni druge i to.

I pričamo mi to sve tu još nekim roditeljima što ih znamo baš i svi nas kao podržavaju i sve nas razumeju i isto su protiv ocenjivanja.

I pitamo kako je kod drugih učitelja i čujemo da je maksimalno ako koriste zvezdice i neke medvediće i šta znam, neke nalepnice i slično. Ocene jok.

I bi roditeljski. I ode lepo Ječak tamo i sve ide po redu i onda pita učiteljica ima li problema nekih. I hrabri Ječak kaže da je Mićka pod stresom. I da je ocene opterećuju. I da ionako radi prilično sporo. I da čak i neke trivijalne stvari što je oduvek znala sad ne zna. I da je najbolje da se ocene izbace, bar one niže. Tj. da se ne saopštavaju non-stop deci.

Usledio je cunami. Dobro da nije popila batine. Svi hoće ocene. Te deca su razmažena i eto prilike da se dovedu u red. I u vrtiću su uživali, nema toga više, sad će im se dohakati.

Osećanja deteta? WTF! Koja bre osećanja, daj da naberemo što više ocena. Kakav psiholog, pa ta nije umela nos da obriše kad smo mi već znali sve.

 

I kako je ranije bilo, ocenjivalo se, nego šta i šta nam sad fali? (A da mi lepo vratimo klečanje na kukuruzu, šta fali?)

QQ, ko da skupljaju poene u WarCraftu. I ko da će njima neko nešto da uzima.

I prođe taj skoro-pa-linč. I stvarno prestade ocenjivanje.

Dolazi Mićka prvi dan posle. Uzdahnu kao da si joj stenu skinuo sa pluća. Nije bilo ocenjivanja. Ne danas.

Ali hajde to, nego… Uzima da čita, uzima da piše i to lepo, bez stresa, bez pitanja kako li će to biti ocenjeno, da li će uraditi bar za 4+, šta će joj reći, koliko poena će skupiti. I to lepo izgleda, uredno, kao da se neka blokada skršila.

Nije to slučajno. Prvaci tek ozbiljnije ulaze u priču o zadacima, instrukcijama, lekcijama, domaćima. Važno im je da ispune kriterijske ciljeve, da nauče kako škola funkcioniše, da im se objasni kvalitativno šta kako rade, da im se ukaže na greške, da se deluje i kontrolno i instruktivno.

Da im se formira pozitivan stav prema školi, da se socijalizuju, da shvate pojmove odgovornosti, rokova, obaveza.

Da izgrađuju samopouzdanje, veru u lični uspeh, da razviju takmičarski duh, ali pozitivan, gde se pokušava biti  bolji prvenstveno od sebe.

Da se stvori timska saradnja između đaka, učitelja i porodice u kojoj su svi uključeni u razvoj ličnosti učenika.

Da se prepoznaju interesovanja deteta, da mu se pruže resursi za razvoj njegove individualnosti.

Da se vaspitava i obrazuje.

Da se ostvare ishodi nastave, da dete zna i ume. Da zna šta i kako, da zna zašto. Da se ne plaši da pita, da se ne plaši da odgovori.

E, a onda, kad budu ocene, neka budu, nikome neće smetati. Do tada dete već poznaje sistem, imamo opis znanja i veština i imamo podlogu za dalje.

Svaka ocena je za đaka. Tačno. Ali nije ocena za svakog đaka.

I sve to zvuči logično i postoji i zakon i sve, ali.. moraš da se boriš za sve. I moraš sam.

Tako je to. Nije se puno promenilo posle 20 godina. Samo što sada neću da spavam. Biću budan i probudiću sve redom.

Buđenje!

 

 

Ја, Степа

Хоће у вртићу да праве дневнике деци, па тражили да ми започнемо у свесци, са неким битним информацијама од рођења до вртића, па ће они после даље водити. И ево шта носимо…

***

Рођен сам као веома млад, 17. децембра 2008. Тад је баш зима, а нарочито је незгодно ако сте претходно девет месеци провели у топлој кућици. Мама каже да је мало фалило да се зовем Никола, јер је два дана после слава Никољдан. Хвала Богу те нисам рођен на Харалемпијевдан или на пример на Светог Дионисија Ареопагита. Што би то било име!

Замислите да ме прозива учитељица и каже: Дионисије Ареопагите, колико је пет пута пет?

Проходао сам са око годину дана, а мало касније сам и проговорио. Са мање од две године кренуо сам у вртић. Прво сам ишао у приватни. Тамо сам био најмлађи, па су ме сви чували. У овом сад вртићу нисам најмлађи, па се помало чувам и сам.

Имам сестру Милицу. Старија је три године и иде у школу. Личи на мене, а и исто је леворука. Ја јој помажем око домаћег, нарочито око ликовног.

 

 

 

 

 

Много волим животиње. Али оне дивље и опасне. На пример змије. Омиљене су ми анаконде. Тата каже да и змије могу да се припитоНе. Волим и инсекте, глисте и пужеве. Пре сам близу зграде нахватао пуне шаке пужева, а деца из комшилука су почела да беже и вриште. Чудна нека деца.

Имам и љубимца – хрчка Њушкицу Милошевића. Он по цео дан спава, а увече га пустимо из кавеза и играмо се са њим. Моја баба се плаши Њушкице, јер мисли да је он миш.

Обожавам приче и цртаће. Омиљени цртани ми је Нинџа-корњаче, а омиљени лик наравно Секач. Мама је обећала да ће ми купити играчку-Секача код Кинеза, али тата каже да је кинески Секач опасан по здравље. Свашта – па Секач и треба да буде опасан, он је зли нинџа.

Интересују ме свакакве справе и машине. Кад има да се нешто ради, одмах прискачем, само ако је занимљиво. А ако није, онда ми се не ради. На пример, кажем да ћу играчке да покупим сутра. Мама каже да је то „сутра“ у ствари „мало сутра“. Тата тада псује, али само до пола, да не бих постао некултуран.

Иако сам рођен на зиму, највише волим лето. Тада смо сваки дан на Морави и на базену. А волим и море. Тата каже да ће ми на ногама израсти пловне кожице, јер не излазим из воде.

А лети се једе и сладолед. Мој омиљени је чоколадни.

И воћни.
Може и од јагоде и ваниле.
И то на штапићу.
Мада волим и у корнету.
Или у чинијици.