Причамо пре нешто о дијетама разноразним, па једнима прија ово, другима оно. Па заблуде о храни, па истраживања, па књиге, па рецепти. На то све једна колегиница каже: „Џаба ти све то. Најгоре је што ујутру јуриш на посао, па се цимаш око 100 ствари, па проблеми и то.“ Стрес. Или боље: СТРЕС!

Не знам како све то делује испод хаубе, али да делује, то стоји. Ваљда повишава притисак, а то није добро. И стварају се неки слободни радикали. Ни то није добро.

Још си у земљи Србији по дифолту у режиму „бринем“. Као нека колективна анксиозност. Или тако нешто.

Ево данас – лепо оде жена у продавницу, у руци јој списак састојака за торту и новчаница од хиљаду динара. Црвена. У продавници пар људи и продавачице. У једном тренутку прилази каси са робом. У руци јој је само списак. Где, шта? – Сви да остану у продавници, док се не види где су жени паре! Један лик промрмља како тих пара није ни било и неће да остане, него излази. Новца нема. Ето, баш тај што је изашао, у пролазу јој је минут пре извукао новац из руке, за трен. И нестао. Знају га од пре.

Мислим, није страшно, 1000 динара. Не мора ни да се прави та торта.

Али, тако је могао да је нападне усред града, отме јој паре и оде. Појео вук магарца. А страх и неверица остају. Горак укус неправде. Горак укус ненаправљене „реформе“.

Али, исто тако је могла бити и нека тамо десета жена. Овога пута није.

Е сад, реците ви мени, је л’добро испало што ћу остати без тих силних тортиних калорија? То је ваљда здраво… Или не?

Гледам малопре – Ана Ивановић („најлепша тенисерка“) и Ноле Ђоковић ( ATP No2) остављају отиске шака у бетону Авалског торња. А последње три-четири године, не знам ни сам колико, сваки проклети јутарњи програм долази онај седи чикица и прича о радовима и донацијама, па друг Мрки са екипом, сви у шлемовима, па се деле неки шатро-позлаћени торњићи, апелује се за новчану помоћ…“Обновимо торањ“ па „обновимо торањ“.

Па се скупља музичка „елита“  – певају некакве химне „нек’ народ српски навали, …на-на-на, ла-ла-ла на Авали… помаже шаком и капом“, ма једном речју УЖАС!

Разумем ја да је тај торањ као неки симбол Београда, али је л’ има неки приоритет овде? Ако неће да га санирају они што су га срушили, сад ћемо ми да издвајамо за шта? За антену? Милијарду и 100 милиона динара – па то је преко 10 милиона евра!!

Па и мени се свиђао овчарски торањ, па шта сад? Ставили људи лепо обичан репетитор и то ради. Не, него ће да зидају Скадар на Бојани уместо вртића.. Или уместо да закрпе школе. Или уместо да купе ултразвучни апарат, да не гомилају километре људи у болници.

А овамо – пукла Газела!? Најпрометнији мост у земљи само што није крахирао далеко-било к’о они мостови у Калифорнији кад су они земљотреси и чуда.

Популизам и бесловесни спин стварности. Испирање мозга и подсмех интелигенцији.

Али важно је да је торањ ту. Ма има да сазидамо и лепши и старији торањ, ако треба! И то три месеца пре рока, не звао се ја друг-Мрки.

Мало се мучих да дам наслов овом чланку. Прво сам се сетио Топићеве „Зашто не волим снег“, па после и Лукасове (!!) „Све је око мене бело“, па сам онда брррр размрдао мисли и оставио генерички наслов.

Мислим, лепо је то – воле деца снег, снежне чаролије, санке и шта-ја-знам, али, брате, много непрактична ова зима!

Ево – да почнемо од облачења. Приказују неког лика-путара на тевеу, прича им и показује колико слојева одеће носи – листа ли листа. Срећом, није демонстрирао до краја

Али стварно. Милица у вртић носи читав скафандер преко нормалног одела. А у том ски-оделу се и креће к’о космонаут у слабој гравитацији. „Houston, we got a problem…“ И док се то све распертла и скине, па рукавице, па шал, па капа…

А ко измисли дечје рукавице са 5 прстију, да ми је знати!! Нема шансе да сви прсти буду распоређени из прве. Ни из друге. Рукавице са 2 прста су закон. Степа има са једним, па изгледа к’o ликови са Cartoon Network-a…. Сећам се да нам је учитељица причала како су партизани имали са три – посебно за кажипрст, због обарача..

Па онда грејање… Са свих страна провлачи хладан цуг, струја се троши немилице, рачуне треба да пишу са оним 10 на нешто.

Па онда сув ваздух – било централно или TA, ваздух се осуши очас посла, па после не може нормално човек да дише..

Па онда кретање. Не разликује се пут од тротоара, све је пуно снега, гледаш да избегнеш кола са летњим гумама, сви нешто проклизавају. А ако би да возиш, мораш да чистиш ауто пола сата, док очистиш напред, напада позади, па опет. Док проради грејање, већ си стигао на одредиште, па мораш напоље…

Ето таква је зима из угла мизантропа.. пардон – зимантропа 🙂

Степа није могао да чека да се стекну услови за гегање напољу, па је проходао у кући. Машала (ехо: машала, машала…)….

„Мали, враћај се овамо, затварај та врата, вуче неки ‘л-л-л-ладан цуг!“