Мало се мучих да дам наслов овом чланку. Прво сам се сетио Топићеве „Зашто не волим снег“, па после и Лукасове (!!) „Све је око мене бело“, па сам онда брррр размрдао мисли и оставио генерички наслов.

Мислим, лепо је то – воле деца снег, снежне чаролије, санке и шта-ја-знам, али, брате, много непрактична ова зима!

Ево – да почнемо од облачења. Приказују неког лика-путара на тевеу, прича им и показује колико слојева одеће носи – листа ли листа. Срећом, није демонстрирао до краја

Али стварно. Милица у вртић носи читав скафандер преко нормалног одела. А у том ски-оделу се и креће к’о космонаут у слабој гравитацији. „Houston, we got a problem…“ И док се то све распертла и скине, па рукавице, па шал, па капа…

А ко измисли дечје рукавице са 5 прстију, да ми је знати!! Нема шансе да сви прсти буду распоређени из прве. Ни из друге. Рукавице са 2 прста су закон. Степа има са једним, па изгледа к’o ликови са Cartoon Network-a…. Сећам се да нам је учитељица причала како су партизани имали са три – посебно за кажипрст, због обарача..

Па онда грејање… Са свих страна провлачи хладан цуг, струја се троши немилице, рачуне треба да пишу са оним 10 на нешто.

Па онда сув ваздух – било централно или TA, ваздух се осуши очас посла, па после не може нормално човек да дише..

Па онда кретање. Не разликује се пут од тротоара, све је пуно снега, гледаш да избегнеш кола са летњим гумама, сви нешто проклизавају. А ако би да возиш, мораш да чистиш ауто пола сата, док очистиш напред, напада позади, па опет. Док проради грејање, већ си стигао на одредиште, па мораш напоље…

Ето таква је зима из угла мизантропа.. пардон – зимантропа 🙂

Степа није могао да чека да се стекну услови за гегање напољу, па је проходао у кући. Машала (ехо: машала, машала…)….

„Мали, враћај се овамо, затварај та врата, вуче неки ‘л-л-л-ладан цуг!“