Причамо пре нешто о дијетама разноразним, па једнима прија ово, другима оно. Па заблуде о храни, па истраживања, па књиге, па рецепти. На то све једна колегиница каже: „Џаба ти све то. Најгоре је што ујутру јуриш на посао, па се цимаш око 100 ствари, па проблеми и то.“ Стрес. Или боље: СТРЕС!

Не знам како све то делује испод хаубе, али да делује, то стоји. Ваљда повишава притисак, а то није добро. И стварају се неки слободни радикали. Ни то није добро.

Још си у земљи Србији по дифолту у режиму „бринем“. Као нека колективна анксиозност. Или тако нешто.

Ево данас – лепо оде жена у продавницу, у руци јој списак састојака за торту и новчаница од хиљаду динара. Црвена. У продавници пар људи и продавачице. У једном тренутку прилази каси са робом. У руци јој је само списак. Где, шта? – Сви да остану у продавници, док се не види где су жени паре! Један лик промрмља како тих пара није ни било и неће да остане, него излази. Новца нема. Ето, баш тај што је изашао, у пролазу јој је минут пре извукао новац из руке, за трен. И нестао. Знају га од пре.

Мислим, није страшно, 1000 динара. Не мора ни да се прави та торта.

Али, тако је могао да је нападне усред града, отме јој паре и оде. Појео вук магарца. А страх и неверица остају. Горак укус неправде. Горак укус ненаправљене „реформе“.

Али, исто тако је могла бити и нека тамо десета жена. Овога пута није.

Е сад, реците ви мени, је л’добро испало што ћу остати без тих силних тортиних калорија? То је ваљда здраво… Или не?