Гледам малопре – Ана Ивановић („најлепша тенисерка“) и Ноле Ђоковић ( ATP No2) остављају отиске шака у бетону Авалског торња. А последње три-четири године, не знам ни сам колико, сваки проклети јутарњи програм долази онај седи чикица и прича о радовима и донацијама, па друг Мрки са екипом, сви у шлемовима, па се деле неки шатро-позлаћени торњићи, апелује се за новчану помоћ…“Обновимо торањ“ па „обновимо торањ“.

Па се скупља музичка „елита“  – певају некакве химне „нек’ народ српски навали, …на-на-на, ла-ла-ла на Авали… помаже шаком и капом“, ма једном речју УЖАС!

Разумем ја да је тај торањ као неки симбол Београда, али је л’ има неки приоритет овде? Ако неће да га санирају они што су га срушили, сад ћемо ми да издвајамо за шта? За антену? Милијарду и 100 милиона динара – па то је преко 10 милиона евра!!

Па и мени се свиђао овчарски торањ, па шта сад? Ставили људи лепо обичан репетитор и то ради. Не, него ће да зидају Скадар на Бојани уместо вртића.. Или уместо да закрпе школе. Или уместо да купе ултразвучни апарат, да не гомилају километре људи у болници.

А овамо – пукла Газела!? Најпрометнији мост у земљи само што није крахирао далеко-било к’о они мостови у Калифорнији кад су они земљотреси и чуда.

Популизам и бесловесни спин стварности. Испирање мозга и подсмех интелигенцији.

Али важно је да је торањ ту. Ма има да сазидамо и лепши и старији торањ, ако треба! И то три месеца пре рока, не звао се ја друг-Мрки.