MMX!

Објављено од стране
Одговор

ОК – стигла је Нова година, Земља је обишла још један круг око Сунца, а Земљани уредно прославили долазак новог контигента од 365 дана. У ствари, зависи од културе – Кинезима ће Нова година почети крајем јануара, исламска година је 15-так дана краћа од класичне и почетак пада увек у различит дан итд.

Но добро, да се пресаберемо: да ли вас је престала зубобоља? Осећате ли се као боља особа? Можда вам се IQ рапидно повећао? Не??! Но добро, сигурно вам се новчаник напунио одмах у 00:01! НЕ, ни то?!

У ствари, нисам ни очекивао. 🙂 За све то ћемо морати да се САМИ потрудимо!

Сами?!? Откуд сад то?

Један од кључева успеха је добра организација. (Ок, то смо знали.) И планирање. (ОК, и то смо знали.) Е, а све то подразумева РОКОВЕ. Да, рокове! Рокове које ћете поштовати због СЕБЕ самих. Напишите списак својих планова, покушајте да будете објективни, али не и прескромни. И – одредите рокове када ћете „пресећи“ и видети докле сте стигли. На тај начин ћете сами себе мотивисати, а резултати ће вас силно обрадовати. Покушајте, није тешко!

Е, а како се сад па Нова година уклапа у то све? Па, олакшава вам рачун. Много је лакше рећи – почињем да радим на циљу XY 01.01. него рецимо 23.07, зар не? 🙂

Мој циљ? Има их више, али онај професионални је свакако везан за докторат, који коначно треба да конципирам. Тема ће бити везана за персонализацију е-учења. Детаљније другом приликом.

Џангл је масиван

Објављено од стране
Одговор

Јуче Алти организовао пријем новогодишњих пакетића. У 7 увече – мало необичан термин. Локација – Модо Џунгла. Јес – Џунгла 😉 У питању је велика играоница, направљена у склопу продавнице беле технике Модо, на старом путу за Краљево. Ентеријер џунгласт – лавиринти, пењалице, играчке у облику дивљих животиња и сл. Поред, на спрату кафић – и родитељи имају душу 🙂

Стигли лепо, све супер, деца и родитељи пристижу, а онда схватимо да смо заборавили ранац код куће. 🙁 А то је озбиљан пех – кренути даље од 100м без флашице, пелена и патофни, значи бити препуштен на милост и немилост случају. Ништа, вратим се ја и док сам поново био у „Ђунгли“, представа се завршила 🙁 Нема везе, стигао сам на пријем пакета, а после се изиграли клинци само тако, неће да иду кући.

После, једва сам дочекао… кхм.. Мића је једва дочекала да отвори пакет. Осим стандардних слаткиша, добила и играчку. А код Степе нема играчка 🙁 Да л’ су заборавили да убаце, или нису имали нешто за његов узраст, не знам… Није се жалио, сажвакао је одмах пола смокија онако, преко омота 🙂

Сад је мода да се и фирме и сви рекламирају на Фејсу, па ево и Џунгле: http://www.facebook.com/mododzungla

Снежанија

Објављено од стране
Одговор

Јуче се Степа први пут санкао. Добро, није било баш право санкање, било је по равном. Мића и Степа на санкама, а ја вучем к’о Рудолф 🙂 Њих двоје срећни, Степа се затурио, само што не задрема.

Не знам баш зашто деца толико воле снег. Добро Деда Мраз, он доноси нешто конкретно, 🙂 али снег, осим санкања…? Ваљда им онако бео, чист, светао, па их асоцира на лепо.

А кад већ поменух г-дина Мраза… Већ и врапци знају да је гојазни звездаш, познат и као Santa Claus, у ствари плод мудрог Кока-Колиног маркетинга. Та би чињеница, као, требало да зада завршни ударац миту о награђивању добрих дела и уопште да деморалише оне који су до последњег секунда детињства веровали у новогодишњи морал. Ипак, остајем у групи „одраслих“, који верују у тај неки новогодишњи – Божићни нема-везе-како-га-назвали позитивни дух, који даје наду да се све  може ресетовати и почети од нуле. Са Добрим, наравно.

Лап-топ-нет-бук

Објављено од стране
1

Већ неко време се каним да продам свој лап-топ Acer од 15,4″ и набацим неки од популарних нет-букова. Бацио сам око на Lenovo IdeaPad S10. У принципу, сада сви произвођачи стављају малтене идентичну платформу на ове машине – Интелов Атом, гига рама, 160 GB диска, евентуално мали SSD. Конкретан модел Ленова прати традицију IBM-a, што значи коцкаст дизајн и солидна стабилност. У принципу долази са Home верзијом Windows XP, а занимљиво је да Windows 7 Ultimate ради к’о сат! Баш ми је то демонстрирао Милош Бајчетић, када је долазио на WUS-ов семинар пре пар дана.

Перформансе преносивих рачунара престају бити кључан фактор када су просечне потребе у питању, а у први план избија управо – портабилност. Са масом знатно испод 2 килограма, минијатурни лаптопови идеални су за презентације, сурф, али и низ других послова, који не захтевају превише куцања и велики екран. А, баш ко има проблем са малим словима, нек користи magnifier 🙂 Појављују се модели са проширеном тастатуром, „90% нормалне“, са којом ни дуготрајније куцкање више не представља проблем. Батерије су махом троћелиjске, са којима је аутономија солидна, а шестоћелијске дају праву слободу. Идеални за путовања (као мултимедијални плејери), презентације или чак преносиве меморије, нетбукови су збиља постали прави хит. А цена – права ситница, углавном се врти око 300-тинак €.

Чика Алберт је лепо рекао: „Никада не размишљам о будућности. Долази довољно брзо“. Бећ се назиру прототипови преносивих рачунара будућности. Технологије су ту – OLED екрани, штедљиви процесори – „све што је потребно је – саставити“.

Неподношљива лакоћа постојања

Објављено од стране
Одговор

Пре неки дан избио пожар на ТФ-у. Напојни електро-вод се изгледа препотеретио, шта ли, па је дошло до опасног варничења у главном орману у холу, које је кроз канале изазвало пожар у подруму, тј. просторијама Клуба студената. Зачули смо буку и изашли у хол, а на лицу места већ је био храбри домар Ђуро-Ђука Бабић, прскајући разводни ормар пеном за гашење пожара. Касније је саниран и мањи пожар у подруму, долазили су ватрогасци, а факултет је био пун дима. Тог дана није било струје, па су многи часови отказани, чак и часови енглеског!? (Ваљда није радио касетофон, or something similar. :-\)

***

Овај догађај подсетио ме на један инцидент који смо имали у згради пре 3-4 године. Спрат ниже становао је комшија познат као „Бели“, ноторни алкос, који се често могао „срести“ како мортус-пијан лежи на улици. Неретко ме је умео заустављати са речима „имаш 20 динара за пиво“ и слично. Станари су причали да је Бели „некада давно“ био господин човек, са панталонама пегланим  „на ивицу“ и те ствари. Касније се, из незнаних разлога, пропио и потпуно потонуо. Са сасвим друге стране чуо сам причу како је једна познаница из Милановца „некада давно“  сломила срце неком момку, који је баш из наше зграде. Скужио сам да је то баш „наш Бели“, али нисам могао да лако повежем његову појаву са било каквом романтиком.

Тек, једног дана, поче да нам се у предсобље увлачи некакав дим. С обзиром на рурални профил појединих комшија, претпоставили смо да неки од њих пеку паприке у подруму и нисмо пуно обраћали пажњу. Касније се зачуше неки гласови у ходнику. Пар комшија је жаморило и колико сам могао да ухватим разговор, дим је потицао из стана – Белог (Беловог стана?!). И збиља, изађем у ходник, бацим поглед доле, кад оно пурња из његових хаварисаних врата. (Бели је често заборављао/губио кључеве, па је обијао сопствена врата.) Комшије су свашта предлагале, али нико да било шта предузме. Те ко зна шта се запалило, па дим је отрован, па који је број ватрогасаца… Поред пар баба и једног смореног комшије, нађох се паметан ја, те се упутих ка жаришту.

Отварам врата, а дим још жешче поче да куља. Лево, на поду – Бели. Немам појма да л’ је жив. Дим ми нагриза очи, а ја мудрица нисам понео никакав пешкир, ништа… Десно се примакнем и видим мањи пламен, неко ћебе, решо, шта ли… Стигнем да брзо одбацим оно ћебе, које се изгледа запалило од тог решоа, шпорета, чега ли – не види се од оног дима пуно…

Излетим напоље, а онда позовемо и ватрогасце… Бели беше жив. Сморени комшија промрмља да то није добра вест. Зграда се изветрила…

После пар дана видим Белог – силази низ степенице, под гасом још ујутру. Замрмља: „Е, брате,… хвала ти што си ми спасио живот…“. „Ма није то ништа, ништа нисам скоро ни урадио…“ – покушавам да будем скроман. „…Е, хвала ти“ – упоран је Бели.  Онда пође да ме мимоиђе, па застаде: „Е, а да немаш педес’ динара?“.