Пре неки дан избио пожар на ТФ-у. Напојни електро-вод се изгледа препотеретио, шта ли, па је дошло до опасног варничења у главном орману у холу, које је кроз канале изазвало пожар у подруму, тј. просторијама Клуба студената. Зачули смо буку и изашли у хол, а на лицу места већ је био храбри домар Ђуро-Ђука Бабић, прскајући разводни ормар пеном за гашење пожара. Касније је саниран и мањи пожар у подруму, долазили су ватрогасци, а факултет је био пун дима. Тог дана није било струје, па су многи часови отказани, чак и часови енглеског!? (Ваљда није радио касетофон, or something similar. :-\)

***

Овај догађај подсетио ме на један инцидент који смо имали у згради пре 3-4 године. Спрат ниже становао је комшија познат као „Бели“, ноторни алкос, који се често могао „срести“ како мортус-пијан лежи на улици. Неретко ме је умео заустављати са речима „имаш 20 динара за пиво“ и слично. Станари су причали да је Бели „некада давно“ био господин човек, са панталонама пегланим  „на ивицу“ и те ствари. Касније се, из незнаних разлога, пропио и потпуно потонуо. Са сасвим друге стране чуо сам причу како је једна познаница из Милановца „некада давно“  сломила срце неком момку, који је баш из наше зграде. Скужио сам да је то баш „наш Бели“, али нисам могао да лако повежем његову појаву са било каквом романтиком.

Тек, једног дана, поче да нам се у предсобље увлачи некакав дим. С обзиром на рурални профил појединих комшија, претпоставили смо да неки од њих пеку паприке у подруму и нисмо пуно обраћали пажњу. Касније се зачуше неки гласови у ходнику. Пар комшија је жаморило и колико сам могао да ухватим разговор, дим је потицао из стана – Белог (Беловог стана?!). И збиља, изађем у ходник, бацим поглед доле, кад оно пурња из његових хаварисаних врата. (Бели је често заборављао/губио кључеве, па је обијао сопствена врата.) Комшије су свашта предлагале, али нико да било шта предузме. Те ко зна шта се запалило, па дим је отрован, па који је број ватрогасаца… Поред пар баба и једног смореног комшије, нађох се паметан ја, те се упутих ка жаришту.

Отварам врата, а дим још жешче поче да куља. Лево, на поду – Бели. Немам појма да л’ је жив. Дим ми нагриза очи, а ја мудрица нисам понео никакав пешкир, ништа… Десно се примакнем и видим мањи пламен, неко ћебе, решо, шта ли… Стигнем да брзо одбацим оно ћебе, које се изгледа запалило од тог решоа, шпорета, чега ли – не види се од оног дима пуно…

Излетим напоље, а онда позовемо и ватрогасце… Бели беше жив. Сморени комшија промрмља да то није добра вест. Зграда се изветрила…

После пар дана видим Белог – силази низ степенице, под гасом још ујутру. Замрмља: „Е, брате,… хвала ти што си ми спасио живот…“. „Ма није то ништа, ништа нисам скоро ни урадио…“ – покушавам да будем скроман. „…Е, хвала ти“ – упоран је Бели.  Онда пође да ме мимоиђе, па застаде: „Е, а да немаш педес’ динара?“.