Јуче се Степа први пут санкао. Добро, није било баш право санкање, било је по равном. Мића и Степа на санкама, а ја вучем к’о Рудолф 🙂 Њих двоје срећни, Степа се затурио, само што не задрема.

Не знам баш зашто деца толико воле снег. Добро Деда Мраз, он доноси нешто конкретно, 🙂 али снег, осим санкања…? Ваљда им онако бео, чист, светао, па их асоцира на лепо.

А кад већ поменух г-дина Мраза… Већ и врапци знају да је гојазни звездаш, познат и као Santa Claus, у ствари плод мудрог Кока-Колиног маркетинга. Та би чињеница, као, требало да зада завршни ударац миту о награђивању добрих дела и уопште да деморалише оне који су до последњег секунда детињства веровали у новогодишњи морал. Ипак, остајем у групи „одраслих“, који верују у тај неки новогодишњи – Божићни нема-везе-како-га-назвали позитивни дух, који даје наду да се све  може ресетовати и почети од нуле. Са Добрим, наравно.