Слика лево је у ствари насловна страна септембарског броја PIL (Partners in Learning),  е-часописа за наставнике информатике. Часопис је бесплатан, а издавач је Microsoft.

BTW,  PIL представља одличан извор информација, а нарочито је погодан за наше студенте на смеру Техника и информатика, за теме везане за Методику, Практичан рад, али и различите аспекте информатике уопште.

Ипак, овај чланак није посвећен часопису, већ управо његовој насловној страни. Не знам како бисте ви описали ову девојчицу која седи испред лап-топа? Као ученика модерне школе? Као ђака-киборга? Као будућег информатичког генија? Као новог поданика електронске ере друштва знања?

Не знам ни сам које бих све епитете употребио, али сам сигуран у једно: на слици није срећно дете! И та девојчица, коју су сликали за часопис PIL, јесте управо одличан представник данашње популације ученика, тинејџера и оних млађих, особа сраслих уз рачунар, усмерених на дигиталну забаву, учење, информисање итд. Сложено садејство глобализације, ширења технологија и транзиције земље, довело је до рапидног смањења „здравих“ садржаја и безусловно дигитализовање забаве, спорта, учења, дружења… свега. Нуспојава свега наведеног су и тзв. buzzword-и, нове кованице настале под утицајима технократског друштва, како би се појаве истог што аутентичније описале: blog, web 2.0, e-learning, e-society, e-zine, e-something…

Елем, далеко од тога да заговарам избацивање Информатике из школа – игром случаја је управо насловница часописа PIL била ПОВОД да пишем о ономе што је захватило друштво у последњих пар година и што прети да трајно поремети друштвене односе. Управо нараштаји дигиталних урођеника (digital natives), су критична популација која обликује будућност (е-)друштва…

Решење је лако наћи на папиру – ево и кратких (и наизглед лаких) савета:

• Родитељи, проводите мало више времена са децом: читајте, цртајте, играјте фудбал/кошарку/бадмингтон…
• Усмерите децу да рачунар мало више користе као средство за учење, а мање за видео-игре. (Успут видео-игре имају јасне ознаке за који су узраст!)
• Између информатичке секције и секције плеса или тренинга (спорт), гласам за ово друго.

Не треба се много бринути да ће мали е-пионири изгубити корак са технологијом: сазрели у ширем животном контексту лако ће одабрати коју технологију ће и како користити.

Када се помињу велики савремени хакери (наравно користим тај термин у позитивном смислу), обично се помињу Сторструп, Торвалдс, Керниген, Ричи, Томсон или чак и Џобс и Гејтс. Ипак, једно име је остало, рекао бих, прилично запостављено. Реч је о особи која је свакако позната по својим књигама, али није добила статус неког важнијег покретача у свету ИТ. Човек о коме бих да напишем неколико реченица је Ендрју Таненбаум, професор на Универзитету Врије у Холандији.

Мотив за писање кратког осврта на овог уистину великог хакера, јесте куповина једне његове књиге – „Архитектура и организација рачунара“, која ми је стигла управо пре неколико дана. Реч је о преводу петог издања, а оригинал носи наслов „Structured computer organization“.  Мало је рећи да је ова књига опширна, или квалитетна. У питању је изузетно обимно и детаљно написано штиво, које обрађује рачунарску архитектуру кроз више слојева – од дигиталних кола до оперативних система, уз бројне примере и објашњења, представљене кроз различите процесоре: Pentium, UltraSparc и чип 8051 (коришћен у embeded решењима у виду микроконтролера). У оквиру додатка дат је преглед асемблерског језика, а на пратећем CD-у дат је софтвер за симулацију и асемблер.

Уистину, ова књига је само повод за причу о проф. Таненбауму. Није реч „само“ о квалитетном писцу и научнику, који у неком академском „буџаку“ теоретише о рачунарима. Таненбаумов рад је блиско везан за настанак Линукса. Наиме, за потребе наставе крајем 80-их, он је креирао оперативни систем MINIX, који је у потпуности био заснован на микрокернел архитектури, а који је требао да за симболичну новчану накнаду студентима пружи систем за свакодневно коришћење, али и пручавање. Једна од Таненбаумових књига – „Оперативни системи: дизајн и имплементација“ управо своју тематику поткрепљује овим системом.

Таненбауму су са више страна стизале замерке на MINIX, пре свега на систем датотека. Један од приговарача био је и сам Торвалдс. Таненбаум није намеравао да промени MINIX, пре свега зато што би то усложнило систем, тиме га учинивши комплекснијим за савладавање. Такође, издавачка кућа, која је издала поменуту књигу, имала је одређена права и на сам систем, тако да није било једноставно извршити значајније измене. Касније је Линус креирао свој систем, а изузетно позната је постала преписка са дискусионе групе, у којој су главни учесници били управо Торвалдс и Таненбаум. Основни мотив ове дебате био је дизајн кернела оперативних система. Као што сам поменуо, MINIX је конципиран са микрокернелом, што подразумева да се већина сервиса повлачи у кориснички простор (userland), док кернел фактички остаје као њихов координатор. На тај начин се добија на стабилности, јер отказом појединих модула (нпр. драјвера за мрежу), кернел остаје функционалан. Линукс је, са друге стране, конципиран као монолитни кернел, код кога се гро функција самог оперативног система налази у оквиру језгра. Предност овог приступа је у брзини извршавања. Наравно, спорост је основни недостатак микрокернел архитектуре…

MINIX није једини ОС чији је кернел – микро. Таква архитектура одликује и Windows NT. Ипак, да би се направио компромис са произвођачима драјвера, код XP-а је мноштво сервиса повучено у kernel-space. Управо због те чињенице, нестабилни драјвери лако проузрокују пад система. Резултат је BSOD.

У свом поседу имам још један Таненбаумов литерарни бисер у укориченом издању – Рачунарске мреже, превод четвртог издања. Кроз слојеве OSI модела темељно су обрађене мреже, али и фундаменти дигиталних комуникација уопште.

У е-облику поседујем поменуту књигу о оперативним системима. Иначе, за више својих књига Таненбаум је добио награду за квалитетан уџбеник.

За крај – ево и официјелне Таненбаумове веб-адресе: http://www.cs.vu.nl/~ast/

(Ипак, још једна напомена. Када се погледају цене информатичких издања, стоји чињеница да нису јефтинe. Али, довољно је само погледати званичне цене оригинала, па променити став. Нпр. „Архитектура и организација рачунара“, превод Микрокњиге, стаје 1500 динара, док оригинал кошта ~120$ ;-))

Вероватно сте имали прилике да се сусретнете са књигама оваквог наслова, или бар сличног. У случају који ћу описати не ради се о проблему са пакетом Office, већ о мрежи у нашој Лабораторији 🙂 Мрежа је – ништа посебно, класична мини-приватна мрежа која излази на Интернет преко једног рачунара. Економичност нам је диктирала да тај један рачунар буде не само Residental gateway, већ носилац многих других функција: веб сервер (са фамозним сајтом за е-учење :)), Samba сервер, proxy, mail, DHCP итд… Првобитно опремљен оперативним системом OpenSuse 10.0, интегрисану картицу је означио са eth0, а касније додату PCI картицу са eth1. Обе картице су биле спојене на један свич, тако да су се физички сви рачунари налазили у једној мрежи, док је сервер глумио gateway.

(Морам овде на нагласим разлику између gateway-a и рутера. Често у комерцијалном колоквијалном говору рутером се називају уређаји који то нису. Обично је реч о ADSL „рутерима“, који у ствари представљају gateway, уз неке од особина рутера, нпр. NAT. Основна особина рутера јесте управо рутирање, а за то је потребно постојање више мрежних интерфејса.)

Back on topic – Интерне адресе су биле подешене на неки приватни опсег адреса и оваква мрежа је радила без већих проблема. Тек, пре неколико месеци се догодило да се један рачунар понашао као да нема прикључак на мрежу – cable disconnected и слично. Проблем је решен ресетом рачунара. У пар наредних сличних случајева рестарт свича је враћао ствари у нормалу.

Озбиљан проблем се појавио за време одмора, када нисам свакодневно био у физичкој близини сервера, а овакве – наизглед ничим изазване – блокаде се одједном дешавале. Нарочит проблем је пад система за е-учење, који је јако значајан студентима, уз опаску да се септембарски испитни рок приближава…

Тек, решио сам да од „гејтвеја“ направим гејтвеј, тако што ћу једну мрежну картицу прикључити на спољну мрежу, а другу на свич. Па онда, уколико свич откаже, Интернет ради… Све би то било лако да није: а) прекратких каблова, б) монитора, UPS-a и гомиле каблова које треба изместити, в) мањка времена 🙂

Мрежа је поново била отказала. Покренуо сам Wireshark на серверу и установио да не може да добије адресу свог гејтвеја преко ARP-a, што је био сигнал да је опет свич заказао. Успут схватим да је новом инсталацијом Линукс (из неких својих разлога јел’) обрнуо ознаке картица, па се сада интегрисана звала еth1, a PCI eth0. Следило је пар тура носања рачунара и развлачења потребних и непотребних каблова по Лабораторији, док коначно нисам пронашао комбинацију која би коначно разрешила повезивање сервера. Наравно, свич ћемо купити чим пре, само док Факултет проради у потпуности…

Кад сам већ ту, поменуо бих да Линукс подржава креирање виртуалног мрежног интерфејса. Значи, ако имате једну мрежну картицу, можете симулирати више картица (до 255!) креирањем виртуелног мрежног интерфејса. Само је потребно при задавању мрежне адресе (ис осталих параметара) уместо eth0 ставити eth0:1.

Морао сам да стигнем до ове теме – хтео не хтео. Наиме, јесам покушао, али не и успео, да пронађем browser илити веб-читач, који би испунио моје – не баш ригорозне – захтеве. Наравно, солидан период сам користио нефункционални, небезбедни, нефлексибилни, _________________ (додати по жељи) Internet explorer. (Морам признати да су у верзији 7 порадили на пуно тога, док је осмица и даље баговита.)

Наравно, ту је и Firefox, узгред-буди-речено фаворит бр. 1, наравно са својим недостацима: до верзије 2 ужасним трошењем меморије. Са друге стране, финална верзија тројке је издата, али још не подржава неке плаг-инове. Верујем да ће то бити решено.. А плаг-инови су управо топ-адут „Ватрене лисице“, који удвостручавају употребљивост овог читача!

Иначе, парадоксално, али тачно: Firefox мноого спорије ради под Линуксом. Не мислим на учитавање стране (мада би о поређењу брзине Интернета под различитим ОС могло да се прича), већ на сам интерфејс. Оно: куцате слова, а она се појављују после пола секунде итд. Већ сам мало и писао о томе у једном од претходних постова…

Користио сам и „рођаке“ Firefox-a: Flock, који је social-web специјалиста, са хрпом подршки за Flickr, del.icio.us, YouTube, Google итд. Наравно, то уме и да иритира 😀 Други рођак је Seamonkey, наследник Мозиле, који је брз и све, али… има јако лош систем за управљање букмарцима, а и није нешто флексибилан…

Opera? Нова „арија“ овог слабо заступљеног, али уистину брзог читача 9.51, је иновирана и моћна. Ту су и виџети – пандан плаг-иновима, који додуше по функционалности не могу прићи Firefox-овим. Са друге стране Опера заузима збиља мало меморије – како инсталација на диску, тако и програм радну меморију… Оно што ми у ствари понајвише смета је неподржавање user-friendly едитора, што ми онемогућава богато уређивање садржаја на Moodle-у нпр… Затим, Опера је једини читач који пролази фамозни тест Acid3. Лепо! Са друге стране, ако имате документ који мало више „штрчи“ из стандарда, можете лако доћи у ситуацију да имате потпуно бескорисну форму у којој треба нешто да подесите – пола ствари се не види… Онда следи отварање другог читача итд…

На крају: Safari, подрразумевани читач Мекова. Прва бета која је изашла за Woindows била је јако баговита – на мом рачунару са најобичнијим XP-ом није се видео нити један toolbar! Нова верзија је била боља – брзо учитавање, занимљиви дугмићи у Мековском стилу… Са едиторима слична ситуација као код Опере…

Ето – то је кратка рекапитулација данашњих веб-читача, бар оних које сам нешто озбиљније и дуже користио. Тренутно користим углавном Firefox, повремено Оперу, а IE једино када нека ActiveX контрола мора да ради, односно због администрирања MSDNAA или при провери стања на рачуну у банци: стара прича – готово да нико не подржава алтернативне читаче у банкарском окружењу 🙁