Јек  четвртог круга акредитације факултета у Србији, у који је укључен и наш ТФ, некако је најефектнији да поставим питање: да ли се наставници претварају у бирократе? Уместо да (п)остану научни радници и едукатори.

Зашто бирократе, питате се ви… Фамозни болоњски процес (не знам више да ли да га пишем великим словом ;)), поткрепљен драконским захтевима Комисије за акредитацију, оваплотио је данашњег наставника (или сарадника, како год) као великог записничара, папиролога, који вуче препуне флеш-меморије и још пуније фасцикле са разноразним табелама, списковима, резултатима, прорачунима, извештајима, плановима, програмима и низом других безимених докумената који треба да помогну у евиденцији, праћењу, оцењивању, евалуацији, нормирању и формирању…. Захваљујући променама (које су, је л’, по Хераклиту једине сталне), имамо хрпу студијских програма, које треба испратити на испитима, а „најбољи“ су управо ови „болоњски“, са десетинама својих делова: домаћих задатака (које узгред-буди-речено не ради баш пуно студената), колоквијума (које такође не положе многи из прве), семинарских радова (који су само тако time-consuming), усмених, допуна допуна итд. итд. Све то наш јунак Наставник (Сарадник) треба да испрати, документује, архивира и тако све до коначног Полагања испита. А испити су нон-стоп. Ево, сада смо имали септембар-октобар у пакету (иначе, „октобар“ је углавном био у месецу септембру) и нису се још честито ни завршили, а стиже чувени „Октобар 2“. А, наравно, током школске године треба спровести десетине… ма – навео сам негде изнад 😉

У таквој тушти и тми бирократских активности (документованих, дакако), наш протагониста Наставник (јесте, и Сарадник), нема баш у изобиљу времена за учење, усавршавање, писање радова и слично. Ево, нађе се понеки dH (деци-час, прим. аут), за писање блога и то је то 🙁 Ево, сад неколицина паметних и вредних колега прорачунавају „оптерећења наставника и сарадника“. Овим путем им поручујем да упишу великим словима „ПРЕОПТЕРЕЋЕНИ СМО!“

Не кажем да је студентима лако – то је друга, бар једнако проблематична, страна истог новчића. Но, вероватно су многи представници „оне стране клупе“ већ писали о овоме, па их ја нећу заступати… Бићу пристрасан 😉

Него, данас је друга годишњица како сам запослен на Техничком факултету.  Упркос свему што сам навео, не могу ни на тренутак тврдити да сам незадовољан. Остаје оптимизам, и низ добрих ствари које ће преобратити оне лоше. Дакле, честитам си!