После пуно времена, више стотина страна радова и симбиозе са лап-топом, коначно сам завршио и предао „неукоричену верзију“ магистарског рада!

Магистар – данас митска категорија, неправедно деградирана захваљујући новом вајном Закону о високом образовању, некад је било звање које је значило пуно. На вишим школама могли бисте радити као предавач, без пуно бојазни за динамику даљег академског напредовања: сам свој газда. На факултету, пак, имали бисте статус „чистог“ асистента. Не приправника, не сарадника, већ асистента… Данас је све другачије: увођењем мастер студија фактички су нестале старе магистарске студије, а стављањем мастер=дипломирани, даље је снижена њихова вредност. Сада је магистар звање „ни на небу ни на земљи“, довољно за два слова испред имена и за две-три године „форе“ за израду доктората… Без уписаних докторских студија, само звање магистра не значи пуно по закону. Срећом, сви факултети уписују магистре на докторске студије признавањем испита. Тада преостаје „само“ израда др тезе, која се мора завршити (и одбранити) до 2012…

Ипак, упркос оваквој својеврсној деградацији звања, које није нимало лако стећи (7 испита + магистарски рад), однекуд сам нашао мотивацију да свој рад довршим и предам.

Био би ред да, после ламента над „дебаклом мр-а“, нешто напишем и о својој тези, не? 🙂 Хм, то захтева мало обимнију причу, али ћу, будући да немам превише стрпљења за писање, покушати да будем концизан. 😉

Мотив

Наравно да је један од мотива био стицање звања, илити дипломе. Ипак, било би лицемерно да пропагирам учење ради знања, а да сам радим супротно, зар не? Постоји дакле ту и нешто више. Теорије учења и дидактичка пракса одавно ме већ занимају. У последњих пар година нарочито сам се заинтересовао за технике мерења знања, конкретно за докимологију – науку о тестовима знања. Будући да водим докимолошку праксу на 4. години технике и информатике, као и да сам изузетно заинтересован за е-учење, природно је било да се бавим и е-докимологијом.Знање је тешко измерити. Испитаник се збуни, добије баш задатке које није спремио, погреши у једној цифри и добије погрешан резултат, уплаши се… Или: наставник има проблем са хало ефектом, испитанику не одговара одређен облик задатака, испитаник није припремљен за тест, премало је времена итд…Адаптивни тест

Адаптивни тест је тест који се адаптира, не? 🙂 Наравно, али шта се и како адаптира? Код адаптивног теста испитанику рачунар даје задатке који су блиски његовом знању. Ако одговори тачно, добија тежи задатак, ако одговори погрешно, добија лакши и тако, док се не „напипа“ знање. Звучи просто? У принципу можда и јесте, али у пракси потребно је применити одређене прорачуне да би се задаци правилно изабрали, односно да би се што тачније проценило испитаниково знање. Овакви тестови су примењени у америчкој војсци још 70-их година, наравно са пра-рачунарима.

Шта сам ја истражио?

Покушао сам да направим софтвер који не само да сервира задатке у адаптивном маниру, већ узима у обзир и неке „људске“ особине испитаника. Тих особина заиста може имати пуно, а ја сам изабрао две: мотивисаност и стил учења. Укратко: ако је испитаник слабо мотивисан за тест који треба да реши, дајем му прилику да у току тестирања поново решава задатак који је управо погрешио. Поред тога, свим испитаницима, уколико је то могуће, дајем задатке који су одговарајуће тежине, али и стила учења! На пример, некоме више „леже“ задаци код којих се тражи најбољи одговор, други воле да налазе решења проблема итд. Иначе, стилови учења које сам применио познати су као Колбови стилови… Као ефекат се очекује боља мотивација за читав предмет, али и тачније мерење знања.

Технологија

Пошто ми је ASP.NET најпознатији, користио сам њега, тј. C#. Потрудио сам се да програм буде што више објектно оријентисан, да би се лакше одржавао и евентуално надоградио. Као базу података користио сам Access… Пуно труда сам ууложио у неке ствари које ми тренутно и нису биле битне (нпр. аутентификација корисника применом ASP.NET-овог модела), али су ме једноставно заинтригирале, па сам их „изгурао“.

Шта даље? Процедура и преглед од стране Комисије трајаће иза распуста бар још месец дана. Надам се одбрани почетком октобра… Можда баш на годишњицу дипломирања (8.10.) 🙂 А онда: нови изазови: докторат 🙂 🙁 Једна колегиница је баш пре неки дан поставила питање како ће неке ствари изгледати кад ми (мислећи на сараднике и асистенте) будемо професори. Иронично сам прокоментарисао да ће у тој будућности вероватно бити потребно завршити пост-докторске студије за звање доцента… Sad but (perhaps) true

На крају, користим прилику да се поново захвалим студентима 2. године ТИ, који су учествовали у тестирању – експерименталном делу рада. (Наравно, награђени су са бодом из предмета, због труда, а ваљда су нешто и научили :))