Пре неки дан избио пожар на ТФ-у. Напојни електро-вод се изгледа препотеретио, шта ли, па је дошло до опасног варничења у главном орману у холу, које је кроз канале изазвало пожар у подруму, тј. просторијама Клуба студената. Зачули смо буку и изашли у хол, а на лицу места већ је био храбри домар Ђуро-Ђука Бабић, прскајући разводни ормар пеном за гашење пожара. Касније је саниран и мањи пожар у подруму, долазили су ватрогасци, а факултет је био пун дима. Тог дана није било струје, па су многи часови отказани, чак и часови енглеског!? (Ваљда није радио касетофон, or something similar. :-\)

***

Овај догађај подсетио ме на један инцидент који смо имали у згради пре 3-4 године. Спрат ниже становао је комшија познат као „Бели“, ноторни алкос, који се често могао „срести“ како мортус-пијан лежи на улици. Неретко ме је умео заустављати са речима „имаш 20 динара за пиво“ и слично. Станари су причали да је Бели „некада давно“ био господин човек, са панталонама пегланим  „на ивицу“ и те ствари. Касније се, из незнаних разлога, пропио и потпуно потонуо. Са сасвим друге стране чуо сам причу како је једна познаница из Милановца „некада давно“  сломила срце неком момку, који је баш из наше зграде. Скужио сам да је то баш „наш Бели“, али нисам могао да лако повежем његову појаву са било каквом романтиком.

Тек, једног дана, поче да нам се у предсобље увлачи некакав дим. С обзиром на рурални профил појединих комшија, претпоставили смо да неки од њих пеку паприке у подруму и нисмо пуно обраћали пажњу. Касније се зачуше неки гласови у ходнику. Пар комшија је жаморило и колико сам могао да ухватим разговор, дим је потицао из стана – Белог (Беловог стана?!). И збиља, изађем у ходник, бацим поглед доле, кад оно пурња из његових хаварисаних врата. (Бели је често заборављао/губио кључеве, па је обијао сопствена врата.) Комшије су свашта предлагале, али нико да било шта предузме. Те ко зна шта се запалило, па дим је отрован, па који је број ватрогасаца… Поред пар баба и једног смореног комшије, нађох се паметан ја, те се упутих ка жаришту.

Отварам врата, а дим још жешче поче да куља. Лево, на поду – Бели. Немам појма да л’ је жив. Дим ми нагриза очи, а ја мудрица нисам понео никакав пешкир, ништа… Десно се примакнем и видим мањи пламен, неко ћебе, решо, шта ли… Стигнем да брзо одбацим оно ћебе, које се изгледа запалило од тог решоа, шпорета, чега ли – не види се од оног дима пуно…

Излетим напоље, а онда позовемо и ватрогасце… Бели беше жив. Сморени комшија промрмља да то није добра вест. Зграда се изветрила…

После пар дана видим Белог – силази низ степенице, под гасом још ујутру. Замрмља: „Е, брате,… хвала ти што си ми спасио живот…“. „Ма није то ништа, ништа нисам скоро ни урадио…“ – покушавам да будем скроман. „…Е, хвала ти“ – упоран је Бели.  Онда пође да ме мимоиђе, па застаде: „Е, а да немаш педес’ динара?“.

Овог викенда у Нишкој Бањи одржана је радионица под називом E-Learning in Balkan Academic Institutions:
Barriers, Challenges and Opportunities. Наш факултет био је фактички један о организатора и испред наше куће наступило је шест наставника/сарадника/студената. Мој рад се бавио анализом рада Moodle-а у првој „сезони“ мастер студија за е-учење.

Организатор скупа била је Висока школа струковних студија из Врања, мада је у суштини готово читав посао спао на једног (младог) човека – Милана Гоцића. И овом приликом морам да похвалим његов изузетан ангажман, који се кретао од аплицирања за радионицу код CEI-a до трагања за изгубљеним планинарима. Каквим сад па планинарима, питате се… Ускоро и о томе.

Осим професорки Крнета/Милошевић, иначе лидерског тандема мастер-студија и моје маленкости, радове су презентовале две колегинице и један колега: студенти мастер-студија.

Нишка Бања у суштини представља пасиван крај. Време је тамо стало 70-их и није било улагања као нпр. у Врњачку бању. Ипак, за једно бањско место није тако лоше – шеталиште је ОК, усред парка је мини-базен са топлом водом у којој гости и мештани бањају ноге (!)  а цене су генерално врло приступачне.

Елем, радионица је протекла у најбољем реду, мада се регионални карактер држао једино на гостима из Словеније. Наш мастер-програм био је запажен, а студенти су имали свој деби у презентовању радова. Way to gо! Субота је протекла у интензивним сесијама, а за недељу је био предвиђен излет до Бојаниних вода.

Испоставило се да на Бојаниним водама нема никаквих вода. За Бојану не знам. У питању је локација повише Бање, ка Белој Паланци. Пардон: накуде Белу Паланку 🙂

Пошто смо аутобусом транспортовани до поменуте локације и након што смо попили кафу у локалном планинарском дому, група од нас 30-ак учесника скупа и студената поделила се у неколико групица и кренула у излете до околних локалитета.

Много пута касније питао сам се зашто смо изабрали да се у соственој режији спустимо до „оближњег“ манастира.

Тек, група од петоро одважних академаца (нас 3 са ТФ и два студента) храбро је кренула да се спушта ка 2,8 километара удаљеном манастиру Вета. Пут је у почетку био пут, а касније се претворио у стрму вододерину (мада ми на памет падају и друге речи које настају комбинацијом лепих и ружних речи :))… Пратећи ретке путоказе пробијали смо се кроз дивљи терен стазама оивиченим шумом и густим растињем. Више пута смо помишљали на повратак, због тајминга превоза натраг у Бању. Ипак, следећи мото „не одустајемо пред самим циљем“ напокон смо стигли надомак обриса цивилизације. Старица-чобаница, стадо оваца и три овчарска пса били су најава насељеног места. Излазећи из шуме, уморни и прашњави, угледали смо манастир на оближњем брежуљку. Поред се налазио конак.

Дочекали су нас калуђер (за кога се испоставило да је једини, па самим тим вероватно и игуман :-)), једна девојка, забрађена попут искушенице и један дечко. Калуђер је био средњих година, бујне браде и још бујнијег смисла за хумор. Понуђени смо орасима и ракијом. Понуђени-почашћени.

Манастир је врло скроман, са издвојеним земљаним звоником. Нисам пропустио да „оверим“ главу о ониски улаз пролазећи напоље. (Није ми баш потпуно јасан смисао изградње ниских улаза у верске објекте. Такви улази би требали да приморају вернике да се клањају (сагињу) при улазу. Као да неће указати понизност свакако, јер су дошли у манастир, не? Шта је са нижим људима, који могу да комотно прођу кроз врата? Да ли су они изузети, јер су већ прениски, па самим тим „фабрички“ димензионисани као понизни? Сав тај религијски сиже пун претњи које се надвијају над вернике мало ми иде на нерв >:()

Елем, све би изгледало нормално да мало по доласку није дошло до вербалног дуела наше сапутнице-студента и калуђера. Било је прилично непријатно, а започело је са пар опаски калуђера у вези модерних жена које слабо рађају и шта-ја-знам, на шта је колегиница упутила своје контрааргументе итд. Углавном, убрзо кренусмо натраг уз одјек речи „Узак пут води до спасења, а широк до поропасти“. Или тако нешто.

На путу натраг ниједно од нас пет није приметило путоказ код којег смо претходно били прошли надомак манастира (!) те смо наставили дубље у шуму. После пола сата стижемо до рачвања од којег један крак не води нукуда и очито служи за окретање возила (трактора ваљда) која иду по дрва. Други крак је ишао преко брега и није му се одмах видео крај. Тим путем кренуше професорка и колегиница-студент, а нас троје преосталих узесмо предах. Није тешко замислити наше изненађење када су се њих две вратиле и уз више речи и израза забрањених у Политикином забавнику нас известиле да је и други крак ЋОРСОКАК! Damn! ¸%$&**#$

Шта сад?! Већ смо пробили рок за повратак, а не знамо ни где смо. Шума лево, шума десно! Срећом 064 је радио, па смо назвали помоћ и убрзо је група студената који никада нису били у овом крају, на челу са Гоцићем (који такође не зна куда се иде за манастир) храбро кренула у мисију спасавања. Ми смо се вратили до путоказа и закључили да морамо на другу страну. Узбрдица је била погубна за све, а нарочито за Ацу, којег се сетила стара повреда кичме, па је стално заостајао због бола. Срећом, ноћ је била далеко, па још нисмо размишљали о импровизованом кампу или дивљим свињама. Требало је само издржати узбрдо. Спасилачка екипа је тек била дезоријентисана и добро је било што их нисмо чекали, јер бисмо се вратили ко-зна-кад. После најмање сата пешачења богазама, стигли смо до главног пута, а убрзо и до дома.

Студенти, који су требали бити главна брига за Гоцића, вратили су се били на време са свог излета и стрељали нас погледима (а и псовкама) из аутобуса. Гоцићу се одмах пошто је видео наш бродоломачки изглед, бес претворио у сажаљење и убрзо је све било у реду. Вечерали смо у Бањи и вратили се кући те вечери…

Била су то два напорна дана – први више ментално, а други физички. Кажу да треба комбиновати те две ствари, али нешто ми говори да смо мало претерали 🙂

Иначе, мини-галерија фотографија са мог апарата је овде.