Геријатритис

Чујемо на све стране апелују да треба поштовати старије, уступати место у аутобусу, помоћи при преласку улице, бити љубазан и ресто. Нарочито према најстаријима. Што би рекли Амери senior citizens. Сетите се своје баке/деке и будите пристојни!

Е, ал’ нико не помиње колико  сениор ситизени умеју да буду безобзирни. Аха, добро сте прочитали. Ваљда се код неких људи акумулирају којекакве фрустрације,  па не презају да газе преко осталих, не би ли нешто доказали.

Не причам напамет, ево и илустрација,  две изабране.

Ситуација 1

Средином октобра прошле године задеси ме бубрежни напад. Ујутру око 4. Бол скоро неиздржива, како год да се окренеш, пробада к’о тупим бодежом. Издржим до јутра некако, позовем такси – правац медицина рада. Капирам да ће ме упутити код неког специјалисте, да виде шта даље.

У установи мало људи, једва да је свануло. Сестре дошле, лекари се чекају. Довлачим се, онако пресамићен до чекаонице. Питам за доктора – ма дајте било којег – предајем књижицу код једних врата. У ходнику две „баке“ од по цирка 7 деценија. Распричале се, дошле по неке потврде. Ништа хитно.

Пролази време, бол не престаје. Покушавам да мислим на нешто друго и трудим се да не стењем много, као блам је и то. А болиии, разбија.

Долази докторка, улази у ординацију, понадах се да ћу ускоро бити на реду, једина књижица на оној „тацни“ је моја.

Оне две „бакице“ смотрише докторку и почеше нешто да се домунђавају како је сад нешто промењено место где се предају књижице, а оне дошле на време, ију откуд сад то. Донеше своје књижице отуд и ставише испод моје! Мене онако убледелог и згрченог ни не погледаше. Као – оне су ту дошле свакако пре и то. После видех – стварно дошле по неке папире, ништа хитно.

Нисам реаговао. Није ми било до расправе. После укупно око сата чекања, стигао сам на ред. Бол се смањио, добио сам упут и тако.

Ситуација 2

Пре неки дан, одлазим у оближњу апотеку да купим капи за нос Степи. Опет је нешто зарибао, а капи потрошене. У апотеци две особе испред мене. Иза мене улази једна „бака“. Како се ред испред смањује, видим да „бака“, иначе корпулентна сениорка, све више прилази шалтеру, спорадично размењујући по коју реч са апотекаркама. Завршише оно двоје и сад би на ред требало да дођем ја. „Бака“ без речи  или било какве напомене само заузе шалтер и убаци своје рецепте.Овога пута сам реаговао.

– Госпођо, ја сам на реду.

– А је л’? Извоооли. – саркастично ће она.

-Дајте ми то и то…. – кажем апотекаркама.

-Ушли смо заједно!! И старија сам, ал’нема везе. Таква је данас ова омладина, неваспитана … бла ..бла – парла озлојеђена „бака“.

– Мислите ако имате 100 година да ће сви да Вам се склањају, је л’?- брецнух се на ову тираду.

– Ја сам иначе овде и радила!!

– Па, требало би да онда знате за ред, зар не?

– Дајте овде – умеша се друга апотекарка, цупкајући попут лоше испрограмираног бота и узе јој рецепте.

– Страшно! Ето, то је кућно васпитање!!! Мој син то никад не би урадио!

– Заиста жалим вашег сина.

– Шта!!! Бедниче! – зајапури се пунолетница.

– Сад ћемо да чујемо и како псујете, кренули сте ка томе. Извол’те.

– Штааа? Ја никад не бих… Страшно. Бла-бла-бла

Узе своје лекове (имам пар идеја шта бих јој лично преписао) и упути се ка вратима.

– Овакви би ти забили нож у леђа! – довикну при изласку.

– Не би, јер су испред у реду.

Узех капи и поздравих присутне.

И ето, кажем вам, свакаквих „сениора“ има. Нисам елаборирао о „баки“ из стана испод, која „свакодневно куне“ и „има да зове полицију“, јер забога деца се играју по стану.

– Сине, знам да си недавно проходао и да не разумеш проширене реченице, али бих те замолио да престанеш да се крећеш, 80-годишња комшиница има извиђачки слух.

Немојте ме криво схватити, поштујем ја седе главе, није у томе проблем. Једноставно превише људи узму себи за право, не може то баш тако. К’о да особа од 20 година не може бити болесна или журити или имати озбиљне проблеме. И где је ту „извини“, „да ли би могао“, „ако би био љубазан“?

*****

Ево за крај један виц, да мало разведрим пост.

У публици на бокс-мечу пуно људи, међу њима и једна бакица. Један боксер пада ко свећа, судија одбројава, а овај се не подиже никако. Тек ће ти бакица: „Шииинко, неће ти тај сигурно устати! Знам га ја из градског превоза!“

🙂

Дан неслане шале

– Вероватно си чуо да од 1. априла нећу даље администрирати Moodle?

– Шта ти је сад па то? Неки нови одмашћивач? Јок? Парфем?

– Ма бре LCMS – Learning Content Management System – систем за учење путем Интернета, КОРИСТИМО ГА ВЕЋ ДВЕ И ПО ГОДИНЕ, А НЕ ЗНАШ ШТА ЈЕ ТО!? $%“&%$

– ААаа, то ти је онај, како би, и-лрнинг?? Пих, учење преко Интернета, немој ти то мени – шта ће ти то?? Док се не узме књига, брале, ништа од посла.. Какав Фејс, какви антраци. А и ти Интернети су опасни, јес’ ти чуо за тројанце? Кажу да кад ти тај упадне у компИјутер, зариб’о си, мајсторе…

– Ма није то Фејсбук, ово ти је озбиљна ствар, скоро 2000 регистрованих корисника, преко 50 курсева, пуно људи то користи.

– Па добро, ако ти кажеш, ипак си ти добар са тим компИјутерима.. Него, је л’ те плаћају шта за то?

– Па, у томе је , овај…

– Висиш за тим рачунаром дан/ноћ…

– Па добро, није баш тако..

– Стално неки мејлови, па те нешто цимају, па…

– Претерујеш…

– Па си ми причао пре нон-стоп нешто не могу да се улагују..

-Улогују…

– Има бре да искривиш кичму и исправиш вијуге, то ти ја не би радио без једно… Чекај, шта ме гледаш тако – не радиш ваљда за џабе??

-Па, овај… У принципу, то је било моје предизборно обећање, тако да технички, док сам био сарадник..

– Чекај бре, па ти ниси сарадник већ преко годину, је л’?

– Тачно… У ствари зато сам и решио да баталим ствар.

– Е па, ето, шта сам ти рек’о!

– Шта си ми рекао???

– Реко’ ти лепо – какав Фејс, какви антраци…

Приступ за IT Нобела

Ових дана додељена је Тјурингова награда за 2009. годину. Информација за оне са јефтинијим улазницама: то је  пандан Нобелу у свету рачунарства, само мање компромитована од ове (нарочито верзија „за мир“). Додељује је „удружење рачунарџија“ – ACM.

Углавном, добитник је Чарлс П. Текер, тренутно запослен у Мајкрософту, иначе је један од пионира у изградњи првих личних рачунара, где би друго него у легендарним лабораторијама рачунског центра Ксерокс Пало-Алто (PARC). У тим лабораторијама нема шта није конструисано: прво графичко окружење, први миш, прва фотокопир машина и низ других што хардверских што софтверских изума. Такер је учествовао и у унапређењу Етернета, а касније је у Мајкрософту био један од аутора првог таблета.

Ево шта званично стоји на ACM-овом сајту:

ACM has named Charles P. Thacker the recipient of the 2009 ACM A.M. Turing Award for his pioneering design and realization of the Alto, the first modern personal computer, and the prototype for networked personal computers. Alto incorporated bitmap (TV-like) displays, which enable modern graphical user interfaces (GUIs), including What You See Is What You Get (WYSIWYG) editors. Thacker’s design, which he built while at Xerox PARC (Palo Alto Research Center), reflected a new vision of a self-sufficient, networked computer on every desk, equipped with innovations that are standard in today’s models.

Dr. Thacker is also recognized for his contributions to the Ethernet local area network, the „interconnection fabric“ that allows multiple digital devices such as workstations, printers, scanners, file servers, and modems to communicate with each other.  Today’s Ethernets, which are thousands of times faster than the original version, have become the dominant local area networking technology.  He also designed the first multiprocessor workstation, and the prototype for today’s most used tablet PC, with its capabilities for direct user interaction.

The ACM A.M. Turing Award is ACM’s most prestigious technical award. It recognizes contributions of lasting and major technical importance, and honors individuals whose work has advanced the field of computing. First presented in 1966, and named for British mathematician Alan M. Turing, the Turing Award is widely considered to be the „Nobel Prize in Computing.“ It carries a $250,000 prize, with financial support provided by Intel Corporation and Google Inc.

Оно што је мени у читавој причи било најзанимљивије је Тeкеров одговор на питање како је успео да постигне толики успех са константним иновацијама. Рекао је: „Настојте да ангажујете људе који су паметнији од вас“. Е, то је приступ… Тако различит од оног који примењују многи „моћници“, чија пракса је да око себе окупљају инфериорније од себе, како би одржали своју надмоћ.

Отац ми је увек говорио да треба да за шах тражим себи ривала који је бољи од мене. Само тако могу да се унапредим и научим више.

Само уз зрело схватање колегијалности у функцији ширег напретка, може се исти заиста постићи. А не остати у медиокритетској мочвари. Мочвари пуној крокодила.

Sounds like ’90 spirit

Датум: 31. децембар 1993. Место: „гајба“ Милоша Пушељића. Друштво: нас 7-8, „екипа“ из ОШ. Повод: прослава НГ

Пола друштва гитаристи wannabe, знају понешто да одсвирају, мало више да се похвале. На те-веу иде спот „Smells Like Teen Spirit“, у неком је ретро маниру. Наивно питам који је бенд ово, је л’ постоји и даље.. Гледају ме бело – ‘де то да не знам. И јесте постојао – још око 4 месеца…

Сцена у Сијетлу имала је пуно духа, пуно неког става, некаквог депресивног бунта,  интроспективне нарације утопљене у изврстан музички израз. Тих неколико година засветлело је десетак одличних група. Поред Кобејновог бенда били су ту и Soundgarden, Pearl Jam, Stone Temple Pilots, Alice in Chains.. Остали су (али и преживели) само неки, понеко се прегруписао (у Audioslave нпр.) и то је крај приче. Наравно, остаје снимљено.

Вероватно је мало необично да бирам ову нумеру као узорак једне музичке епохе.  Није чудно што  је unplugged –  за неку жешћу дисторзију и немам више слуха 😉 Али пре свега због свог тог меланхоличног револта, присутног у песми, који иначе прожима читав grunge.

BTW, реч је о снимку са MTV-евог концерта из 1996. Лејн Стејли је био у прилично лошем стању, али су успели да изгурају овај, по мени одличан концерт. За разлику од Нирваниног акустичарског албума, све песме су  ауторско дело бенда.

Око здравог духа – здраво тело

Причамо пре нешто о дијетама разноразним, па једнима прија ово, другима оно. Па заблуде о храни, па истраживања, па књиге, па рецепти. На то све једна колегиница каже: „Џаба ти све то. Најгоре је што ујутру јуриш на посао, па се цимаш око 100 ствари, па проблеми и то.“ Стрес. Или боље: СТРЕС!

Не знам како све то делује испод хаубе, али да делује, то стоји. Ваљда повишава притисак, а то није добро. И стварају се неки слободни радикали. Ни то није добро.

Још си у земљи Србији по дифолту у режиму „бринем“. Као нека колективна анксиозност. Или тако нешто.

Ево данас – лепо оде жена у продавницу, у руци јој списак састојака за торту и новчаница од хиљаду динара. Црвена. У продавници пар људи и продавачице. У једном тренутку прилази каси са робом. У руци јој је само списак. Где, шта? – Сви да остану у продавници, док се не види где су жени паре! Један лик промрмља како тих пара није ни било и неће да остане, него излази. Новца нема. Ето, баш тај што је изашао, у пролазу јој је минут пре извукао новац из руке, за трен. И нестао. Знају га од пре.

Мислим, није страшно, 1000 динара. Не мора ни да се прави та торта.

Али, тако је могао да је нападне усред града, отме јој паре и оде. Појео вук магарца. А страх и неверица остају. Горак укус неправде. Горак укус ненаправљене „реформе“.

Али, исто тако је могла бити и нека тамо десета жена. Овога пута није.

Е сад, реците ви мени, је л’добро испало што ћу остати без тих силних тортиних калорија? То је ваљда здраво… Или не?