Slušam na svakom koraku kako se u školama uče stvari za koje se kasnije ispostavlja da u životu i na poslu nisu uopšte potrebne. Štaviše, potrebna su neka dodatna ili sasvim druga znanja. I zaista, sada u jeku hajpa oko informacionih tehnologija i potreba za milionima programera, šta treba nekome da bi se ostvario u poslu i dobio dobru početnu platu? Da vidimo, šta se traži? Android programiranje, iOS programiranje, Java… Traži se puno toga. Ni za jedan od tih programskih jezika ne treba ti puno stvari sa fakulteta. Doduše ni iz srednje škole. Ni iz osnovne. U stvari, čitava ta famozna opšta kultura može jedino da pomogne u osvajanju Metal Inex nameštaja i vaučera prodavnice bele tehnike, zar ne?

Mislim da ne. U duhu staroantičke diskusije, hajde da pogledamo par ekstremnih primera. Recimo… Pitagorina teorema. „Otkrivena“ pre nove ere, uči se u sedmom razredu OŠ. Koliko puta vam je bila potrebna, pod uslovom da niste inženjer ili matematičar ili tako nešto? Ako ste biolog. Ili vozač trolejbusa. Ili lekar. Verovatno okruglo nula puta. Ili palatalizacija. „Požegi“ ili „Požezi“? Ili ko je napisao „Anu Karenjinu“?

Koliko puta vam je u životu bila potrebna Pitagorina teorema? Verovatno okruglo nula puta.

Koliko puta vam je u životu bilo potrebno da slikate temperama, ako niste slikar? Da li je programerima potrebno da znaju kada je počeo Prvi svetski rat? Ne bih rekao. I tako, malo po malo, ispostavlja se da nam više od pola stvari koje smo učili u OŠ i srednjoj školi realno i ne treba. Osim za TV Slagalicu, naravno. Da izbacimo Pitagoru i Tolstoja, m?

„Sa fakultetom je drugo“, reći će neko. „Tu je neophodno da se nauči ono što će nekome omogućiti da odmah krene da radi“. Hajde da pogledamo malo. Prvo, postoji razlika između strukovnih studija i akademskih studija. Bar bi trebalo da postoji. Strukovne se orijentišu na – struku, na primenu, na neposredan rad, a akademske imaju primese istraživanja. U tom smislu, ne bi trebalo stavljati znak „=“ između fakulteta i visoke škole. Ali, hajde da zanemarimo i taj element i pretpostavimo da je visoko obrazovanje pod istom kapom. I da za osnovni cilj ima generisanje „taskforce-a“. Da li to znači da treba izučavati isključivo ono što je potrebno za posao? Da li znamo 100% tačno i precizno šta će neko raditi „u struci“? Za 4 godine?

Nekada smo imali predmet Sociologija. Društvo, društvene pojave, društvene teorije… Bio je traljavo držan, ali ja i dalje mislim da je neki takav predmet potreban, jer nas sa naučne osnove upoznaje sa različitim elementima stvarnosti, sa čijim fragmentima se suočavamo svakodnevno. Ne možemo unovčiti to znanje, tačno. Ne možemo očekivati ni da ćemo unovčiti pročitanu lektiru ili to što ćemo nekome pridržati vrata ili reći „dobar dan“. Ne može se sve unovčiti. I ne treba. Drugi je padež što se kod pojedinih predmeta „trenira strogoća“ i pravi „viša matematika“. Problem ne treba tražiti u samom predmetu ili nauci, već na nekom drugom mestu.

Ne možemo očekivati da ćemo unovčiti pročitanu lektiru, to što ćemo nekome pridržati vrata ili reći „dobar dan“.

Sa druge strane, nama je na fakultetima najpotrebniji predmet Srpski jezik, jer, nažalost, studenti su sve manje pismeni, brkaju padeže, sklapaju frankenštajne od rečenica, ignorišu interpunkciju. Prosto ne verujem u društvo čiju okosnicu čine ljudi koji bolje vladaju programskim jezikom, nego maternjim jezikom. Kada već neke oblasti Matematike prelazimo ponovo, ne bi bilo loše osvrnuti se i na pravopis.

Ne verujem u društvo čiju okosnicu čine ljudi koji bolje vladaju programskim jezikom, nego maternjim jezikom.

Google je napravio veštačku inteligenciju, koja sama pravi veštačku inteligenciju. Kao u naučnoj fantastici Stanislava Lema. Možda nam sutra neka Cortana 5.0 postane šef. Sa druge strane, sam čovek pokušava da postane mašina, možda je čak donekle nateran na to. Atrofijom njegove duhovnosti i kulture, pretvara se u „1 izvršioca“, bezličnu jedinku-broj nesvesnu okruženja, poput tela uronjenog u tečnost i pretvorenog u bateriju.

Obrazovanje mora imati širinu. Mi ne znamo šta će postati deca koja su sada u OŠ, jer će se struktura zanimanja totalno promeniti za 10 godina i nastaviti da se menja. Mi ne možemo na fakultetu da u realnom vremenu pratimo promene koje se, naročito na polju IT, odvijaju maltene na mesečnom nivou. Mora da postoji neko „jezgro“, nešto od čega će pojedinac moći da nastavi dalje, ali tako da nije uskraćen za elemente koji ga čine obrazovanim, akademskim građaninom. Jedino takve, zaokružene individue, mogu da ozbiljno i konstruktivno sagledaju stvarnost i kritički pristupe izazovima koji ih očekuju. Na poslu, van posla. U društvu, u državi. Tako nastaje famozna intelektualna elita, bez koje je domet društva ograničen na malograđanski kliše.