Tragom Mataruga!

Brt, pitaš se sada wtf su Mataruge, zar ne? Zvuči kao deo troosne glodalice ili kao neka industrijska biljka gorkasto-željeznog ukusa, je l’ da? No, Mataruge su polumitsko pleme koje je naseljavalo ove prostore pre nego su ljubazni Sloveni poharali Balkan. A onda su migrirali i migrirali i nestali, tako nešto. Od naselja u kojima su obitavali pri tim svojim migracijama poznata je upravo po njima nazvana – Mataruška banja. E eto, ko se pitao šta znači Mataruška, sada zna.

E pa banja. Dođe i taj trenutak da te smori gužva (ko je uopšte gotivio nekad), vašarište, skakanje uz Fanki Dži i ispijanje koktela na sani biču. A isto tako i notifikacije, alerti, stigla-vam-je-pošta i fejzbuci. I onda okreneš na penzos-mod, dohvatiš kartu mama-Serbije i potražiš oznaku banje. Onu sa vodom ili tim fazon kriptonitom.

Banja u Srbiji ima lom. Mi smo poznati po tome. Svaka dolina po izvor lekovite vode. Svaka za nešto valja. Pazi, kaže Japanci popiju ujutru 0,6l vode naštinu i to je lekovito, i to obična voda, H20. A mo’š misliti još ako ima te neke katjone i elektrone, šta se tu sve zbiva. Uglavnom, imamo banja mnogo. U koju ćemo? Da batalimo malo ugađanje uređajima, te napunimo sopstvene baterije. Vrnjačka? Pre-mejnstrim. Banja Trepča? Ne, ne želim biti kotkuće. I ne bih da se guram sa brigadom SUBNOR-ovki oko mesta u kadru kraj Žike Šarenice. Ovo drugo mi sve opet predaleko, Fordić jer razvio sopstvenu svest i ko zna kada će mu otkazati poslušnost.

Dakle, Mataruška banja. Da vidimo: andergraund (čekd), blizu – 40km (čekd), ima bazen (čekd). Da vidimo da nema nešto i za zdravlje, za šta su vode. Hm: reuma, psiho-stvari… Čekd! 😀 Sterilitet? Pupupu, jok! Dakle, suma-sumare idemo.

Postoji i neko skromno sećanje , ovekovečeno u jednoj simpa fotki, a koje povezuje me sa ovim lokalitetom (vidi sliku). Takođe, u ROM-u rezervisanom za rana sećanja stoje i ključne reči: baba, mama, banja, veverica. Toliko.

DSC_0086

Ja, kochijash, pre cirka 30 dina.

 

Banja u SFRJ je bila jedno. Danas je to nešto sasvim drugo. U stvari, objekti su isti, drveće je isto, samo što su vreme i entropija pušteni da u post-SFRJ dobu izedu sve ono poletno, funkcionalno i cvetno što je u banji bilo. Tokom ratova, ovih novijih, banja je pretvorena u izbeglički kamp i veliki broj hotela i vila je dat na raspolaganje rasteranim Srbima. Kriza je zapečatila nekada zaista popularnu spa-destinaciju i danas se samo u tragovima može videti ono što je ovo mesto nekada predstavljalo. Pojedinačnih slučajeva ima: uređena dvorišta, čak i ulice, međutim infrastruktura se generalno odala poroku, da se tako izrazim, neodržavana je i zapuštena. Most na Ibru opkoljen je priobalnim restoranima koji, iako deluju moderno i prostrano, zjape prazni. Nema prodavnice suvenira?!

DSC_0058-2

 

 

 

 

 

 

 

 

Podsetilo me na Nišku banju, još jednu lepu, ali zaraslu destinaciju. Evo ovo na slici levo je npr. hotel Žiča, povelika zgradurina, koja danas zvrji potpuno prazna i neupotrebljena.

DSC_0080

Jedna od svetlih tačaka je sportski centar Okanik, gde sportisti neretko imaju pripreme, a koji je opremljen i bazenom osrednje veličine. Ako stigneš do 12h, imaš ležaljku/sto i gospodin si. Kasnije sleduje travnata ledina pod suncobranom.

DSC_0067

To je taj banjski turizam. Nama je bilo ok, malo bazen, malo po parku, ima se gde sesti/popiti/pojesti, otklon od PC-a i gmail-a, naklon ka knjizi i meditaciji. Ipak, od onog ozbiljnog turizma, koji nadilazi okvire doktorovog prepisa, mrka je kapa u ovoj nekada stasitoj banji.

Dakle, ko mora, daleko bilo, neka ide, šta će. A za ove druge, pogledajte još malo po karti, a ako ćete baš banju, imate alternative.

Odoše Mataruge, a i mi za njima.

E-stonija

Tempus i bogovi dogovoriše se da moja nova destinacija bude Estonija, te se prošle sedmice skolegom otisnuh put dalekih nordijskih baltičkih eks-SSSR krajeva.

Ali Estonija. Šta uopšte znamo o toj državici? Da vidimo: negde je gore, mala je, eks-SSSR – pominje se u paketu sa Letonijom i Litvanijom, da su jaki informatičari i… Pa, nema više. Toliko malo znamo o toj zemlji, da obično priča ide tipa „dođe mi da odem u neku estoniju“, znači sa malo „e“, zajednička imenica koja označava neki dalek, miran i nepoznat kraj.

Estonija je najsevernija od tri pribaltičke zemlje. I najmanja. Svega milion i trista nešto hiljada. Populaciju uglavnom čine Estonci, a ima i puno Rusa. U glavnom gradu Talinu, koji je ujedno i luka i najveće neaselje, čak oko 50% Ruja. Jezik ne liči ni najmanje na ruski, već je srodan finskom, a sa tim prekomorskim susedom dele jako puno u poslednje vreme, tačnije od 1991, kada su posle dužeg vremena dobili nezavisnost. Otada kopiraju sve od Finaca i rezultati čak umeju da prevazilaze original.

No, da se vratimo na početak. Nema direktnog leta za Talin, opcije su sa presedanjem u Frankfurtu, eventualno Cirihu i sličnim većim avio-čvorištima. Sam aerodrom je relativno mali i veoma blizu samom gradu. Taksi je prilično jeftin.

Sad bih ja mogao da pričam gde sam sve bio i šta sam radio, ali čemu habanje tastature, kad slika govori više nego 1024 reči?

 

 

 

 

 

 

 

 

Inače, dve ključne stavke koje preporučuju u Talinu i jesu dokazane kao glavne atrakcije: Stari grad i Pomorski muzej.

Stari grad nije preterano veliki, ali je krcat uličicama, mini-trgovima i radnjama razne fele.Kaldrma je svuda, te bez vrlo udobnih patika/gojzerica nije preporučljivo krenuti u obilazak.

Muzej pomorstva nalazi se na samoj obali, nešto dalje od centra. U pitanju je vrlo moderno betonsko zdanje sa brojnim eksponatima, mahom militantne prirode. Tu su i simulatori, igre i razne druge zanimacije za mlado i staro. Glavna fora je podmornica, u koju se može ući. Vrlo je neudobna i kapiram da su mornari (podmornari?) morali biti hobitske građe. Napolju, usidrena dva broda: civilni i vojni. U potpunosti otvoreni za obilazak.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Estonci imaju relativno bogatu, ali sužanjsku istoriju. Osim kratkog perioda oko 2. svetskog rata, praktično su uvek bili pod nečijom šapom: ruskom, poljsko-litvanskom, danskom… A glavni vlastelini su bili Nemci, kako god da se okrene. Tako da su Estonci u stvari tek u poslednjih 20-ak godina svoj na svome.

Čuvena estonska informatizacija je primetna u svakoj instituciji: na fakultetu, u muzeju, hotelu… Državna uprava je u potpunosti „e“, svi „papiri“, isprave i ostalo je krajnje digitalizovano, čak je i postupak glasanja na izborima elektronski – onlajn.

Internet je dostupan svuda, a gradski prevoz je besplatan za žitelje!

Ruski uticaj  i čitava taj socrealistički milje je prisutan i dalje – čak u Talinu je oko polovine stanovništva ruske nacionalnosti, kako već pomenuh. Međutim, i kulturološki i organizaciono Estonija je danas prevashodno okrenuta svom severnom prekomorskom susedu, Finskoj. Težeći da što pre raskrste sa SSSR-ovskim legatom, Estonci su masovno preuzeli mnoštvo regulativa od Finaca, pa danas i sami priznaju da u nekim oblastima moraju malo da uspore i vrate se  unazad.

Do Helsinkija je najlakše doputovati trajektom. Najjeftinija povratna karta je 26 jura, a put traje oko 2 i po sata.

Odmah da kažem: ladno, ali standard, ali onako. Ništa spektakularno od ove prestonice. Luka, velike bogomolje, soc-zgrade, jezera. Znatno je skuplje nego u Estoniji, ali tu je McDonalds, tako da za pristojan novac možete ručati standardno smeće. 🙂

 

 

 

 

 

Sa približavanjem odlaska, vreme je krenulo da se vraća u normalu za mart: posle nekoliko vanserijski toplih dana, severac je pokazao zube i zaledio okolna jezera. Ko je zimogrožljiv, neka ne ide pre maja i posle septembra. Mi smo imali sreće sa rekordnim plusom. No, da dodam za zapisnik, postoje zaista široki dijapazoni sredstava za zagrevanje, ako me razumete, te se i polarni dani daju premostiti 😉

Rob

Цитат

-Šta bre to opet pijuče, lepte ovako rano?
– Ma spavaj bre.
– Ma nešto se čuje pi pip pip? Eno sija, telefon bre, prazan.
– Stavi ga na punjenje i šuder.
– Čekaj… Ovde je tvoj telefon. Ovde je laptop. Ovde mi je drugi fon. Pu %&$%&# ti! Nemam gde.
– Iskači laptop, pa ujutru vrati.
– Ali treba mi ujutru. Moreeee.. Ima da kupim produžni sa 12 rupa, bog da me vidi.

I stvarno, vidi šta se radi: Edison dobija AC/DC rat protiv Tesle i naizmenične struje posle cirka 100 godina! Zbilja: sve je na jednosmernu struju. I još na baterije! Tableti, računari, telefoni, fotoaparati. I sve to ište punjenje svako malo. Kad razmislim bolje, ja samo prividno posedujem HTC i Toshibu. U stvari oni imaju mene. Cijuču, traže pažnju, ko bebe, ko onaj tamagoči, digitalni ljubimac kojeg moraš da napojiš i istimariš na vreme. Inače rikne krotko.

Narani me, napoj … i napuni bateriju

Naravno, postoje teorije da nam to sve rade stari dobri amerikanci, isti oni koji su ućutkali lika koji je napravio mašinu za veš bez praška, da bi održali Tajd i Arijel. Dakle, forsiraju slabe baterije, da bi se non-stop punile i da bismo se baktali sa tim, a ne branili državne interese, išli na posao i opušteno pili srednju kafu.

Šta ako bih ti reko da je moguće napraviti stoput jače baterije ko ništa?

A stvarno, postaje čovek onako opsesivno-paranoidan, prati indikator, preračunava, strepi i tiho pati kada se ikonica zacrveni. Koliko još ima fore? Da li je 11% dovoljno da preguram do popodne? Samo da ne postanem nedostupan! „Ko nije dostupan, nije živ.“ (Plinije stariji, 5 v. p.n.e.)

Dođu ti drugari u kuću, tutnu ti u ruke kafu i ratluk i – telefon. Mva-mva: „Ljubimte molimte samoovomiuključidasepunizvaćeme!!!“ Ko te bre zove, daj evo ti moj mobilni, evo ti fiksni, ‘oćeš policiju da zovemo, kako bi ono sad… 192??

„Ma, jok, nego zvaće me možda sestra da mi javi kako joj ispala frizura, izvlačila pramenove jutros kod Roske“

:\

 

 

Zečititis

Ovih dana gomila grafita smorenih zečeva preplavila grad. Svuda ih ima: po ganc novim zidovima, po memljivim fasadama, po potpornim zidovima, pasažima, svuda zečevi. Poznato je da se brzo razmnožavaju, ali ovo je već previše.

Brt, da nemaš 20 dinara za karotu?

 

Mislim, sam zec je čak simpa, onako bobživkovićevski nacrtan i možda čak i ima neku poruku. Možda nije samo puka sprejevska artikulacija tinejdžerskog bunta i atenšnhor projekat. Možda ima neku simboliku, tipa one reklame „Mislite o tome“. Kao: svi se plaše režima/smrti/novog albuma Seke Aleksić. Plaše toliko da su smorili zeca. Ima logike. Doduše, sumnjam da bi bilo kakva logika i artistička nota ovih zubato-ušatih kreatura spasila njihove tvorce. Meni lično nije problem, fasada je iz doba Brežnjeva, nemoguće je da izgleda ružnije, crtaj, nepoznati vonabi-umetniče, mogu i kakao da ti skuvam, ako hoćeš. Ali, zamisli uzmeš kredit u švajcarcima da okrpiš kuću, pukneš na izolaciju, na boje i sve i vidiš zecopisca kako po tek osušenom jupolu iscrtava glomaznu glodarsku facu? A? Pa, recimo da bi bolelo mnogo.  A taman ostao džačić alabastera za gipsane radove.

Naravno, komunalna policija nema razloga za akciju, verovatno postoji određeni broj zečeva na koji se reaguje. 2950 na primer. Pričekaćemo, ima još zidova

Eto, nepoznati klinaru, NVO aktivisto, anonimuse ili ko god da si, sada si popularan  i na Internetu i svih petoro posetilaca bloga znaju za tebe. Pa ono, možda da poštediš pet fasada, a? Makar ove nove, valjda znaš šta je kredit, majka mu stara.