There will be SPOILERS!

Pažnja, biće spojlera stvarno. U stvari, reč je o najneverovatnijem spojleru u književnosti. Uzmem da čitam knjigu (neću reći koju, da sad ne uprskam i sam stvar), pročitam preko pola i bezveze okrenem korice da vidim piše li neki sažetak, beleška o piscu, nešto. I imam šta da vidim:

spoiler

Pa brate, zašto?

facepalm30

Znači, u maniru dvanaestogodišnjih članova biblioteke koji roze flomasterom na strani šest napišu „Džek je ubica“ i malo dalje „Milena VI1 + Vlajko VII2„, ovaj lik, neki urednik, šta li je, ispojluje lepo knjigu ko ništa. Zašto, dečko?

A ok je knjiga, videlo se da je protagonista prolupao i da podizanje ruke na sebe nije neki veliki stres za njega i sve, ali opet… NADAO SAM SE DA ĆE SE SKRASITI, OŽENITI I IZRODITI PETERO DJECE, TUZHAN SAM, ROSO, ZASHTO UPROPASTI ČOVJEKA, A BILA SI MU SVE, ŽENA, MAJKA, KRALJICA??!

Tragom Mataruga!

Brt, pitaš se sada wtf su Mataruge, zar ne? Zvuči kao deo troosne glodalice ili kao neka industrijska biljka gorkasto-željeznog ukusa, je l’ da? No, Mataruge su polumitsko pleme koje je naseljavalo ove prostore pre nego su ljubazni Sloveni poharali Balkan. A onda su migrirali i migrirali i nestali, tako nešto. Od naselja u kojima su obitavali pri tim svojim migracijama poznata je upravo po njima nazvana – Mataruška banja. E eto, ko se pitao šta znači Mataruška, sada zna.

E pa banja. Dođe i taj trenutak da te smori gužva (ko je uopšte gotivio nekad), vašarište, skakanje uz Fanki Dži i ispijanje koktela na sani biču. A isto tako i notifikacije, alerti, stigla-vam-je-pošta i fejzbuci. I onda okreneš na penzos-mod, dohvatiš kartu mama-Serbije i potražiš oznaku banje. Onu sa vodom ili tim fazon kriptonitom.

Banja u Srbiji ima lom. Mi smo poznati po tome. Svaka dolina po izvor lekovite vode. Svaka za nešto valja. Pazi, kaže Japanci popiju ujutru 0,6l vode naštinu i to je lekovito, i to obična voda, H20. A mo’š misliti još ako ima te neke katjone i elektrone, šta se tu sve zbiva. Uglavnom, imamo banja mnogo. U koju ćemo? Da batalimo malo ugađanje uređajima, te napunimo sopstvene baterije. Vrnjačka? Pre-mejnstrim. Banja Trepča? Ne, ne želim biti kotkuće. I ne bih da se guram sa brigadom SUBNOR-ovki oko mesta u kadru kraj Žike Šarenice. Ovo drugo mi sve opet predaleko, Fordić jer razvio sopstvenu svest i ko zna kada će mu otkazati poslušnost.

Dakle, Mataruška banja. Da vidimo: andergraund (čekd), blizu – 40km (čekd), ima bazen (čekd). Da vidimo da nema nešto i za zdravlje, za šta su vode. Hm: reuma, psiho-stvari… Čekd! 😀 Sterilitet? Pupupu, jok! Dakle, suma-sumare idemo.

Postoji i neko skromno sećanje , ovekovečeno u jednoj simpa fotki, a koje povezuje me sa ovim lokalitetom (vidi sliku). Takođe, u ROM-u rezervisanom za rana sećanja stoje i ključne reči: baba, mama, banja, veverica. Toliko.

DSC_0086

Ja, kochijash, pre cirka 30 dina.

 

Banja u SFRJ je bila jedno. Danas je to nešto sasvim drugo. U stvari, objekti su isti, drveće je isto, samo što su vreme i entropija pušteni da u post-SFRJ dobu izedu sve ono poletno, funkcionalno i cvetno što je u banji bilo. Tokom ratova, ovih novijih, banja je pretvorena u izbeglički kamp i veliki broj hotela i vila je dat na raspolaganje rasteranim Srbima. Kriza je zapečatila nekada zaista popularnu spa-destinaciju i danas se samo u tragovima može videti ono što je ovo mesto nekada predstavljalo. Pojedinačnih slučajeva ima: uređena dvorišta, čak i ulice, međutim infrastruktura se generalno odala poroku, da se tako izrazim, neodržavana je i zapuštena. Most na Ibru opkoljen je priobalnim restoranima koji, iako deluju moderno i prostrano, zjape prazni. Nema prodavnice suvenira?!

DSC_0058-2

 

 

 

 

 

 

 

 

Podsetilo me na Nišku banju, još jednu lepu, ali zaraslu destinaciju. Evo ovo na slici levo je npr. hotel Žiča, povelika zgradurina, koja danas zvrji potpuno prazna i neupotrebljena.

DSC_0080

Jedna od svetlih tačaka je sportski centar Okanik, gde sportisti neretko imaju pripreme, a koji je opremljen i bazenom osrednje veličine. Ako stigneš do 12h, imaš ležaljku/sto i gospodin si. Kasnije sleduje travnata ledina pod suncobranom.

DSC_0067

To je taj banjski turizam. Nama je bilo ok, malo bazen, malo po parku, ima se gde sesti/popiti/pojesti, otklon od PC-a i gmail-a, naklon ka knjizi i meditaciji. Ipak, od onog ozbiljnog turizma, koji nadilazi okvire doktorovog prepisa, mrka je kapa u ovoj nekada stasitoj banji.

Dakle, ko mora, daleko bilo, neka ide, šta će. A za ove druge, pogledajte još malo po karti, a ako ćete baš banju, imate alternative.

Odoše Mataruge, a i mi za njima.

Povečernji haiku

 Otvoren prozor
Prozor: zelena kocka
Miris roštilja
Sa prvog sprata

Ne ljuti se čoveče
Kocka je bačena
Pijun maršira
Tri brata u kućici

Leptir
Uleće bez pitanja
Krilat je i siv
Na sto vati baca se

Objavljeno pod Fun

E-stonija

Tempus i bogovi dogovoriše se da moja nova destinacija bude Estonija, te se prošle sedmice skolegom otisnuh put dalekih nordijskih baltičkih eks-SSSR krajeva.

Ali Estonija. Šta uopšte znamo o toj državici? Da vidimo: negde je gore, mala je, eks-SSSR – pominje se u paketu sa Letonijom i Litvanijom, da su jaki informatičari i… Pa, nema više. Toliko malo znamo o toj zemlji, da obično priča ide tipa „dođe mi da odem u neku estoniju“, znači sa malo „e“, zajednička imenica koja označava neki dalek, miran i nepoznat kraj.

Estonija je najsevernija od tri pribaltičke zemlje. I najmanja. Svega milion i trista nešto hiljada. Populaciju uglavnom čine Estonci, a ima i puno Rusa. U glavnom gradu Talinu, koji je ujedno i luka i najveće neaselje, čak oko 50% Ruja. Jezik ne liči ni najmanje na ruski, već je srodan finskom, a sa tim prekomorskim susedom dele jako puno u poslednje vreme, tačnije od 1991, kada su posle dužeg vremena dobili nezavisnost. Otada kopiraju sve od Finaca i rezultati čak umeju da prevazilaze original.

No, da se vratimo na početak. Nema direktnog leta za Talin, opcije su sa presedanjem u Frankfurtu, eventualno Cirihu i sličnim većim avio-čvorištima. Sam aerodrom je relativno mali i veoma blizu samom gradu. Taksi je prilično jeftin.

Sad bih ja mogao da pričam gde sam sve bio i šta sam radio, ali čemu habanje tastature, kad slika govori više nego 1024 reči?

 

 

 

 

 

 

 

 

Inače, dve ključne stavke koje preporučuju u Talinu i jesu dokazane kao glavne atrakcije: Stari grad i Pomorski muzej.

Stari grad nije preterano veliki, ali je krcat uličicama, mini-trgovima i radnjama razne fele.Kaldrma je svuda, te bez vrlo udobnih patika/gojzerica nije preporučljivo krenuti u obilazak.

Muzej pomorstva nalazi se na samoj obali, nešto dalje od centra. U pitanju je vrlo moderno betonsko zdanje sa brojnim eksponatima, mahom militantne prirode. Tu su i simulatori, igre i razne druge zanimacije za mlado i staro. Glavna fora je podmornica, u koju se može ući. Vrlo je neudobna i kapiram da su mornari (podmornari?) morali biti hobitske građe. Napolju, usidrena dva broda: civilni i vojni. U potpunosti otvoreni za obilazak.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Estonci imaju relativno bogatu, ali sužanjsku istoriju. Osim kratkog perioda oko 2. svetskog rata, praktično su uvek bili pod nečijom šapom: ruskom, poljsko-litvanskom, danskom… A glavni vlastelini su bili Nemci, kako god da se okrene. Tako da su Estonci u stvari tek u poslednjih 20-ak godina svoj na svome.

Čuvena estonska informatizacija je primetna u svakoj instituciji: na fakultetu, u muzeju, hotelu… Državna uprava je u potpunosti „e“, svi „papiri“, isprave i ostalo je krajnje digitalizovano, čak je i postupak glasanja na izborima elektronski – onlajn.

Internet je dostupan svuda, a gradski prevoz je besplatan za žitelje!

Ruski uticaj  i čitava taj socrealistički milje je prisutan i dalje – čak u Talinu je oko polovine stanovništva ruske nacionalnosti, kako već pomenuh. Međutim, i kulturološki i organizaciono Estonija je danas prevashodno okrenuta svom severnom prekomorskom susedu, Finskoj. Težeći da što pre raskrste sa SSSR-ovskim legatom, Estonci su masovno preuzeli mnoštvo regulativa od Finaca, pa danas i sami priznaju da u nekim oblastima moraju malo da uspore i vrate se  unazad.

Do Helsinkija je najlakše doputovati trajektom. Najjeftinija povratna karta je 26 jura, a put traje oko 2 i po sata.

Odmah da kažem: ladno, ali standard, ali onako. Ništa spektakularno od ove prestonice. Luka, velike bogomolje, soc-zgrade, jezera. Znatno je skuplje nego u Estoniji, ali tu je McDonalds, tako da za pristojan novac možete ručati standardno smeće. 🙂

 

 

 

 

 

Sa približavanjem odlaska, vreme je krenulo da se vraća u normalu za mart: posle nekoliko vanserijski toplih dana, severac je pokazao zube i zaledio okolna jezera. Ko je zimogrožljiv, neka ne ide pre maja i posle septembra. Mi smo imali sreće sa rekordnim plusom. No, da dodam za zapisnik, postoje zaista široki dijapazoni sredstava za zagrevanje, ako me razumete, te se i polarni dani daju premostiti 😉