Tempus i bogovi dogovoriše se da moja nova destinacija bude Estonija, te se prošle sedmice skolegom otisnuh put dalekih nordijskih baltičkih eks-SSSR krajeva.

Ali Estonija. Šta uopšte znamo o toj državici? Da vidimo: negde je gore, mala je, eks-SSSR – pominje se u paketu sa Letonijom i Litvanijom, da su jaki informatičari i… Pa, nema više. Toliko malo znamo o toj zemlji, da obično priča ide tipa „dođe mi da odem u neku estoniju“, znači sa malo „e“, zajednička imenica koja označava neki dalek, miran i nepoznat kraj.

Estonija je najsevernija od tri pribaltičke zemlje. I najmanja. Svega milion i trista nešto hiljada. Populaciju uglavnom čine Estonci, a ima i puno Rusa. U glavnom gradu Talinu, koji je ujedno i luka i najveće neaselje, čak oko 50% Ruja. Jezik ne liči ni najmanje na ruski, već je srodan finskom, a sa tim prekomorskim susedom dele jako puno u poslednje vreme, tačnije od 1991, kada su posle dužeg vremena dobili nezavisnost. Otada kopiraju sve od Finaca i rezultati čak umeju da prevazilaze original.

No, da se vratimo na početak. Nema direktnog leta za Talin, opcije su sa presedanjem u Frankfurtu, eventualno Cirihu i sličnim većim avio-čvorištima. Sam aerodrom je relativno mali i veoma blizu samom gradu. Taksi je prilično jeftin.

Sad bih ja mogao da pričam gde sam sve bio i šta sam radio, ali čemu habanje tastature, kad slika govori više nego 1024 reči?

 

 

 

 

 

 

 

 

Inače, dve ključne stavke koje preporučuju u Talinu i jesu dokazane kao glavne atrakcije: Stari grad i Pomorski muzej.

Stari grad nije preterano veliki, ali je krcat uličicama, mini-trgovima i radnjama razne fele.Kaldrma je svuda, te bez vrlo udobnih patika/gojzerica nije preporučljivo krenuti u obilazak.

Muzej pomorstva nalazi se na samoj obali, nešto dalje od centra. U pitanju je vrlo moderno betonsko zdanje sa brojnim eksponatima, mahom militantne prirode. Tu su i simulatori, igre i razne druge zanimacije za mlado i staro. Glavna fora je podmornica, u koju se može ući. Vrlo je neudobna i kapiram da su mornari (podmornari?) morali biti hobitske građe. Napolju, usidrena dva broda: civilni i vojni. U potpunosti otvoreni za obilazak.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Estonci imaju relativno bogatu, ali sužanjsku istoriju. Osim kratkog perioda oko 2. svetskog rata, praktično su uvek bili pod nečijom šapom: ruskom, poljsko-litvanskom, danskom… A glavni vlastelini su bili Nemci, kako god da se okrene. Tako da su Estonci u stvari tek u poslednjih 20-ak godina svoj na svome.

Čuvena estonska informatizacija je primetna u svakoj instituciji: na fakultetu, u muzeju, hotelu… Državna uprava je u potpunosti „e“, svi „papiri“, isprave i ostalo je krajnje digitalizovano, čak je i postupak glasanja na izborima elektronski – onlajn.

Internet je dostupan svuda, a gradski prevoz je besplatan za žitelje!

Ruski uticaj  i čitava taj socrealistički milje je prisutan i dalje – čak u Talinu je oko polovine stanovništva ruske nacionalnosti, kako već pomenuh. Međutim, i kulturološki i organizaciono Estonija je danas prevashodno okrenuta svom severnom prekomorskom susedu, Finskoj. Težeći da što pre raskrste sa SSSR-ovskim legatom, Estonci su masovno preuzeli mnoštvo regulativa od Finaca, pa danas i sami priznaju da u nekim oblastima moraju malo da uspore i vrate se  unazad.

Do Helsinkija je najlakše doputovati trajektom. Najjeftinija povratna karta je 26 jura, a put traje oko 2 i po sata.

Odmah da kažem: ladno, ali standard, ali onako. Ništa spektakularno od ove prestonice. Luka, velike bogomolje, soc-zgrade, jezera. Znatno je skuplje nego u Estoniji, ali tu je McDonalds, tako da za pristojan novac možete ručati standardno smeće. 🙂

 

 

 

 

 

Sa približavanjem odlaska, vreme je krenulo da se vraća u normalu za mart: posle nekoliko vanserijski toplih dana, severac je pokazao zube i zaledio okolna jezera. Ko je zimogrožljiv, neka ne ide pre maja i posle septembra. Mi smo imali sreće sa rekordnim plusom. No, da dodam za zapisnik, postoje zaista široki dijapazoni sredstava za zagrevanje, ako me razumete, te se i polarni dani daju premostiti 😉