Sećam se, još u OŠ je bilo, kada sam imao jedan od prvih buntovničkih fail-ova. Nastavnik biologije bio je očajan pedagog i, kao i kod mnogih, čas se svodio na beskrajno diktiranje. Koje đaci nisu mogli da postignu da isprate i zapišu. I svako malo je bilo „možete li da ponovite“, „ne mogu da stignem“, „samo malo“ itd. Svi se žale. A nastavnik je mleo kao žrvanj beo.

I, kao kaznu, razmesti nas u toku časa da mi dečaci sedimo sa devojčicama. He, morate shvatiti, davno je to bilo, pa još u selu, za emancipaciju i danas mnogi tamo misle da je neki pesticid.

I, ne mogu ja da pišem, rukopis mi je ionako nečitak, a uz ovo galopirajuće diktiranje, izgledaće kao seizmološki zapis sa Kurilskih ostrva. I, javim se ja i pitam da li moram da pišem. Nastavnik se malo izbeči i viknu da moram.

Malo kasnije pitam ja da li mogu da umesto pisanja, čitam knjigu. Nastavnik se izbeči do pola i dreknu: „Ne može!“.

Na kraju pitam ja: „Je l’ mogu ja da spavam?“.

Nastavnik potpuno razrogačenih očiju zaurla – „Štaaaaa?“ Mirnim glasom mu objasnih da nemam drugih opcija, jer da stignem da zapišem ne mogu, a da čitam ne smem i onda najbolje da dremnem malo. Treba biti konstruktivan, ne?

E, sad dolazim do najzanimljivijeg dela. Pita on odeljenje „Ko ne može da stigne da zapiše?“. Muk. Jedna Slavica bojažljivo podiže ruku. On je pita ponovo „Ne možeš da stigneš da napišeš??“ Ona onda vraća ruku uz neki izgovor kao nije to mislila, pošla je u stvari tetki po lek. I tako ostanem ja oficijelno blesav. Sledio je neprijatan razgovor sa razrednim i još jednim nastavnikom. Da li sam pomenuo da mi je razredni bio rođeni otac? A da su nastavnici u toj školi imali „licence to kill“? Druga priča.

***

Prošlo je 20 godina. Mićka krenula u školu. Škola blizu, nekoliko poznatih drugara u istom odeljenju, učiteljica super. U prvom razredu kao nema ocenjivanja. Onog, klasičnog, numeričkog. 1, 2, 3, 4, 5. Nema. Samo opisno. Na primer: učenik iz tog i tog predmeta pokazuje interesovanje za to i to, razvio veštine toga i toga, uspešno samostalno radi to i to, potrebna mu pomoć nastavnika za ovo i ono, ukupan odnos prema predmetu je takav i takav, uspešan u tim i tim radnjama i tako to. Međutim, kod Mićke pljušte ocene. One ocene. Nema u svesci ili dnevniku, ali im se čitaju SVAKODNEVNO. I vidimo da je Mićka pod sve većim pritiskom. Ionako je levoruka, puno radimo oko pisanja i svega, domaćih ima svakodnevno po nekoliko, a tamo kad ode bar po jednu ocenu dobije. I priča kako i drugi reaguju. OK petice. Ali, kad je manje, to krene komešanje, preispitivanje, očajavanje, deca krljaju jedni druge i to.

I pričamo mi to sve tu još nekim roditeljima što ih znamo baš i svi nas kao podržavaju i sve nas razumeju i isto su protiv ocenjivanja.

I pitamo kako je kod drugih učitelja i čujemo da je maksimalno ako koriste zvezdice i neke medvediće i šta znam, neke nalepnice i slično. Ocene jok.

I bi roditeljski. I ode lepo Ječak tamo i sve ide po redu i onda pita učiteljica ima li problema nekih. I hrabri Ječak kaže da je Mićka pod stresom. I da je ocene opterećuju. I da ionako radi prilično sporo. I da čak i neke trivijalne stvari što je oduvek znala sad ne zna. I da je najbolje da se ocene izbace, bar one niže. Tj. da se ne saopštavaju non-stop deci.

Usledio je cunami. Dobro da nije popila batine. Svi hoće ocene. Te deca su razmažena i eto prilike da se dovedu u red. I u vrtiću su uživali, nema toga više, sad će im se dohakati.

Osećanja deteta? WTF! Koja bre osećanja, daj da naberemo što više ocena. Kakav psiholog, pa ta nije umela nos da obriše kad smo mi već znali sve.

 

I kako je ranije bilo, ocenjivalo se, nego šta i šta nam sad fali? (A da mi lepo vratimo klečanje na kukuruzu, šta fali?)

QQ, ko da skupljaju poene u WarCraftu. I ko da će njima neko nešto da uzima.

I prođe taj skoro-pa-linč. I stvarno prestade ocenjivanje.

Dolazi Mićka prvi dan posle. Uzdahnu kao da si joj stenu skinuo sa pluća. Nije bilo ocenjivanja. Ne danas.

Ali hajde to, nego… Uzima da čita, uzima da piše i to lepo, bez stresa, bez pitanja kako li će to biti ocenjeno, da li će uraditi bar za 4+, šta će joj reći, koliko poena će skupiti. I to lepo izgleda, uredno, kao da se neka blokada skršila.

Nije to slučajno. Prvaci tek ozbiljnije ulaze u priču o zadacima, instrukcijama, lekcijama, domaćima. Važno im je da ispune kriterijske ciljeve, da nauče kako škola funkcioniše, da im se objasni kvalitativno šta kako rade, da im se ukaže na greške, da se deluje i kontrolno i instruktivno.

Da im se formira pozitivan stav prema školi, da se socijalizuju, da shvate pojmove odgovornosti, rokova, obaveza.

Da izgrađuju samopouzdanje, veru u lični uspeh, da razviju takmičarski duh, ali pozitivan, gde se pokušava biti  bolji prvenstveno od sebe.

Da se stvori timska saradnja između đaka, učitelja i porodice u kojoj su svi uključeni u razvoj ličnosti učenika.

Da se prepoznaju interesovanja deteta, da mu se pruže resursi za razvoj njegove individualnosti.

Da se vaspitava i obrazuje.

Da se ostvare ishodi nastave, da dete zna i ume. Da zna šta i kako, da zna zašto. Da se ne plaši da pita, da se ne plaši da odgovori.

E, a onda, kad budu ocene, neka budu, nikome neće smetati. Do tada dete već poznaje sistem, imamo opis znanja i veština i imamo podlogu za dalje.

Svaka ocena je za đaka. Tačno. Ali nije ocena za svakog đaka.

I sve to zvuči logično i postoji i zakon i sve, ali.. moraš da se boriš za sve. I moraš sam.

Tako je to. Nije se puno promenilo posle 20 godina. Samo što sada neću da spavam. Biću budan i probudiću sve redom.

Buđenje!