Нема ме нигде. Мислим – на блогу. Ако је неко и свраћао понекад, и тај је одустао.
Нема ни везе, писаће се још овде.
Елем, јесте се издешавало којешта. Идем хронолошки.
Кренула нова генерација мастера за е-учење. Рекордан број уписаних је за похвалу, али изискује и завидан труд. Уходавамо се…
***
Несрећним случајем страдао је један од најбољих професора ТФ-а
Радојко Симеуновић, популарни „Симеун“.
Шта да пишем о Симеуну: ко га је знао, њему не морам ништа да причам, ко није… Само ћу рећи да је био невероватан и као педагог и као човек уопште. Увек пун лежерног хумора, на испитима строг и правичан. Хвалио ме као студента, касније – док сам био војник у цивилу, у шали ме ословљавао са „пуковниче“, салутирајући.
Еталон за универзитетског професора, а, како то обично бива код такве сорте људи, неекспониран политички.
Ето, услед некаквог убрзања времена, не стигнеш ни да ожалиш човека к’о човек. : \
***
Технички факултет је прославио 35 година постојања. Честитам нам. Прослава је била на нивоу: чак 435 дипломираних студената основних студија још један је индикатор јачине загушења услед слабе пролазности из математике.
Организација је била врло добра, можда и најбоља у последњих 5-6 година.
***
Купих телефон, коначно. И то – паметан. Пуна qwertz тастатура је превагнула над touch-screen-ом, те сам пазарио Нокију е5.
Ето, видите да и даље пишем. Ваљда ће следећи пут бити ускоро.