(Odmah da bude jasno – izraz „žeđati“ nije izmišljen, već ga koriste Bosanci. Ono kao „Jarane, popi’ jednu kol’cu, vidim da žeđaš opasno“ i tako to.)
E, sad, verovatno mislite da je to žeđanje povezano sa vrućinama. A u stvari nije. Nešto drugo je.
A nisam isprva ni sam znao šta je.
Jeste vruće, do uveče kućni pritvor, vrzmamo se unaokolo, kao u drugoj sobi je hladnije, a od silnog kretanja u stvari sve veća vrućina.
Ali dobro, to su normalni simptomi.
Nešto bih pogledao na TV… Obrćem one kanale uzbrdo-nizbrdo, ništa mi se ne gleda.
Onda bih kao da nešto čačkam po Internetu. I tamo malo kao opustelo, iščitao sam već te vesti, na forumima mrtvo. F5.. ništa, F5.. ništa, F5.. ništa novo
Blog mi ne pada na pamet da pišem, to je tek zamorno.
Opet tumaram, hajde malo nešto da crtamo, ‘oće l’ ko da čita, neću dvaput da pitam. Hajde, Stepa, udari der par puta, da vidimo je si l’ ojačao kol’ko. Uf.., dobar si.. Ne preteruj.
Opet pauza. Neki se čvor napravio u svesti, nikako da ga raspletem, očvrsnuo, zapekao, a da ga ignorišem ne ide.
A možda bih… Ma ne, ko da sad to radi. Ali, ipak?…. Pa dobro, vredi probati. Šta ćemo? Nešto normalno, za promenu, nešto normalno da se .. pročita.
Znači, radovi, članci, i, što bi rek’o Vudi Alen „recenzije Tolstojevih pisama“ ne dolaze u obzir. Takođe niti drugi krak: Lise, Glorije, Mikro PC, Bug-ovi i sl – ništa.
Nego, normalna knjiga, prijatelji, to se traži. Ima li takve ovde?
Da vidimo: Fokner – ne, čitao već 4 puta, malo mi dosadilo.
E.A.Po… Jok, čitao već 6 puta..
Pavić. Legenda, ali… da ipak vidim nešto novo.
Nema tu puno knjiga, ponešto sam poneo od kuće pre i to je sve.
Šta ovo bi? Neka požutela… „Čizmaši“. Na koricama neki oficiri, slika od pre 100 godina. WTF!
Stric je doneo pre i rekao obavezno da pročitam, na šta sam radosno klimnuo glavom, u sebi misleći „evo, sve trčim da se smaram sa nekom predratnom hronikom“ i posle je nabacio na gomilu.
Elem, počnem da čitam – a skontam i ko je pisac (Dragoslav Mihailović, prim. aut.), te da mi je njegov opus prilično dobro poznat. Ko nije čuo za „Kad su cvetale tikve“ ili „Petrijin venac“?
Reč je o knjizi za koju je autor dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman 1983. Pisan u prvom licu, briljantnim realističnim stilom, začinjen jetkim humorom i prožet dokumentovanim istorijskim činjenicama, daje pitak prikaz Jugoslavije pred II Svetski rat.
I smažem za čas 100+ strana i vidim da je me to stezala žeđ.. žeđ za čitanjem. I da me popušta od doze beletristike. I bolje mi već…
Nije dobro da se pravi tolika pauza. Čitaš sve i svašta, nije da ne čitaš, ali knjiga je knjiga, nije je lako izostaviti ili nadomestiti, vidi se odmah da nešto fali, napravi se taj čvor, pa počne da se suši i .. pravo se žeđa.
**
Nekad se baš mnogo čitalo, imam i neke lične rekorde:
U petom ili šestom razredu 360 strana za dan – knjiga „Lovci na zlato“ (Plava ptica, naravno, prim. aut.)
Za produženi zimski raspust u I razredu srednje 9 (devet) i kusur knjiga.
Karik i Valja (izuzetna dečija knjiga, ilustrovana, u izdanju Novog pokolenja iz 1957.) – 14 (četrnaest) puta. Itd.
Danas se manje čita nego ikada. Svi smo nestrpljivi, može da prođe neka laganica, i to do 150 strana sa duplim proredom, font 16.
Odavno već postoje prepričane lektire po Internetu.
(Hehe, kad se setim, beše to pre 15-inu godina još, pita me komšinica (6. razred) da joj prepričam Nušićeve „Hajduke“. qq, a reč je o urnebesnom romančiću.)
Ali, da ne bude da sad proklamujem besomučno čitanje.. Evo jedne manje poznate čika-Albertove misli:
Reading, after a certain age, diverts the mind too much from its creative pursuits. Any man who reads too much and uses his own brain too little falls into lazy habits of thinking.
Ima i tu istine. Ipak, nije opravdanje za disleksiju, a i žeđ se mora utoliti.
Živeli
