while (1) Tante_za_kukuriku()

– E, si u gužvi?

– Pa, ono, instaliram 01_Update_Fix_KB_202

– A?

– Nisam, kaži.

– Svrati da mi produžiš članarinu u biblioteci, juče nisu imali sitno.

– Hm, hajde, kol’ko para?

– Šesto dinara.

– Okej. Ae pa tako.

:kasnije:

– E, produžio sam ti, dođeš mi šesto dindži.

– Aha, oće to, pa i tebi uzimam knjige, plati jednom.

– Hm.

:kasnije:

– E, posla li po tebi Šljivka one pare za Ejvon?

– Aha, gospo, dade mi šesto dinara.

– E, super, daj.

– Dao sam za drugu ratu za knjige.

– E, ali…

– Karma iz a bič, madmazel. Srdačan.

:zadovoljni osmejak Pirovog pobednika:

 

Πολύχρον

Za srpske vonabi turiste plićeg džepa (čitaj: ispod kilo jura) Halkidiki je logična destinacija. Nije mnogo daleko, toploe, puno ljud zna serpski, a ima i ta simbolika tri prsta i pravoslavlje dolazi sa juga ♫  fazon.

Elem, na tom jednom prstu nalazi se Polihrono, pre je Kalitea, posle idu Hanioti i Pefkohori. Polihrono je skromno mestašce sa epitetom „porodično“, slično Nea Vrasni, koju opisivah onomad. S tim što je manje. I što nema Asprovalta. I još ponešto.

Ali, idemo redom.

Iako malo, mesto ima sve što je potrebno za snabdevanje robom i uslugama široke potrošnje: prodavnice, poslastičarnice i slično su tu, cene uglavnom ok. Ima i famozni LIDL, ali za one sa kolima ili voljom da se vozikaju busom za uštedu od nekoliko evra i tegljavinu kesetina na 40 stepeni.

More je izuzetno toplo i prilično čisto, bogato florom i faunom, za čije registrovanje je doduše potrebno imati bar naočare za ronjenje.

Bolna tačka mesta i uzrok razočarenja (praćenog setnim uzvikom) friško doputovalog turiste je veoma uska plaža, koja u sezoni poprima izgled tetrisa, ono pred „Game Over“. Za razliku od pomenute Asprovalte/Vrasne ili Paralije i sličnih mesta, gde ni najezda Huna ne bi mogla da prepuni ogromne plaže, ovde je u pitanju Petrovac-fazon, samo mahom peskovit. Smenjuju se zona sa plaćanjem (standardno – narudžba od tri jura donosi ležaljke/suncobran) i besplatna (raj prosečnog Srbijanca), a obe odlikuje gustina naseljenosti od oko 2 osobe po kvadratnom metru. Takođe, moram da kritikujem i plažnu infrastrukturu, mada je ta kritika i sama upitna, pošto infrastrukture – nema. Nema tuševa, nema svlačionica, jedan spasilac na km plaže (verovatno spašava samo VIP goste, gazde i Stavrose), nema čak ni kanti za smeće.

Uprkos činjenici da mesto faktički živi od Srba i Makedonaca, koji po mojoj slobodnoj proceni čine oko 95% turista (ostalo su zalutali Talijani i Turci na proputovanju i rumunski nakupci), domoroci nisu ama ič ljubazni. Ne tipa „klanjam vam se, čestiti bvana, evo obrišite stopala o moju vindjaknu i izvolite na totalno sniženje, a evo i da upoznate ćerku mi“, već ono „dobar dan, izvolite“. Jok. Cenjkanje? Ma kakvi, pitaš da li može za 10 umesto za 12 i dobiješ dijagonalan rez pogledom i kažiprst uperen ka izlazu.

Za klopu perpručujem Doktora, „šaljivo“ nazvan restoran u glavnoj ulici (od dve postojeće, :D). Giros je 2 jura, likovi su ekstra-raspoloženi i znaju srpski.

Za decu i nema nekih sadržaja, osim ako sam aranžman obuhvata animaciju (što smo imali) i/ili postoji inicijativa za samostalnu socijalizaciju.

Šuma šumare, van sezone ok, u sezoni pregužvano.

Sedmica za desetku

Život je prilično nelinearan. Ništa, ništa, pa onda svašta.

A prethodna sedmica bila je više nego uzbudljiva.

Da krenem od početka…

Mićka krenula u školu! Ima učiteljicu, tu joj i drugari iz vrtića. A škola na 50 metara. Sama ide, radi domaće… da ne preteram, ali – čini se da voli školu.

I ja sam bejah štreber.. u stvari i sad sam, manje-više. Sećam se, kraj sedmog razreda, razredni bi da drži poslednji čas rodeljenske zajednice, a đaci se već raspršili. Ja se vraćam dva-triput do škole da proverim da li će biti još taj jedan čas.

Lepe im knjige. Listam, stvarno fino ilustrovane, onako dotegnute, zanimljive, ima i viceva sa Pericom (ne onih bezobraznih, naravno).

Samo što razbismo šampanjac o krmu porinutog razreda, stiže i čas za moje studijsko putovanje. Kako koje? Pa hvalim se svima već dva meseca kako idem na EFQUEL Innovation Forum, otkud da ne znate za to?

Šta je EFQUEL? E, pa moram sad sve iz početka…

EFQUEL je evropska fondacija koja se bavi kvalitetom u e-učenju. Naš univerzitet je član EFQUEL-a, a saradnja potiče iz saučesništva u projektu DL@Web koji se upravo bavi kvalitetom učenja na daljinu. Forum se održao u Granadi i obuhvatao je treninge, plenarna predavanja i prezentacije.

Do Granade tri dana jahanja. Do BG-a, pa do Rima, pa do Malage, pa do Granade. Dva aviona, dva autobusa, kola, dirižabl, kamila. Dobro, ovo poslednje dvoje sam izmislio.

Elem, sve lepo bilo, samo što mi se izgubio kofer. I ima tu čitava storija o tom koferu, ali me sada mrzi da pišem. Uglavnom, stigao je tek posle pet dana, kada sam već digao ruke.

Granada lep grad. Glavna je Alhambra – čitav kompleks mahom arapskih monumenata, pravi grad. Tu nam bio i hotel, baš preko puta.

Ali, ima Granada i urbani deo, pa katedrale, čak i jevrejsku četvrt.

I lepo u Španiji, čisto, uređeno. Masa turista, najuočljiviji Japanci, valjda su druge rase, pa ih lakše primetiš.

Prvi radni dan bio je posvećen treningu, a naredni dani su bili zvanično forumski.

Efquelov forum održan je na Fakultetu za dokumentaciju i komunikacije, koji se nalazi u sakralnom objektu, nekoj kapeli, tako nešto.

Bilo je zanimljivo, ispratili smo sve tri sesije.

 

 

***

Probah španska jela, da ne bude posle „gde si bre ti bio“, ali nisam nešto impresioniran. Čuveni gaspačo je u stvari hladna paradajz-supa, a paelja je – đuveč 🙂

Pivo im je skroz OK. Toliko, da sam zapamtio da se kaže „cervesa“.

Naravno – Alhambra! Kompleks je poveliki, kupuju se karte za prepodne, popodne ili večernji obilazak. Mi smo bili po danu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na povratku, ponovo u Rimu. Ovoga puta i kofer je bio sa mnom. Usledio je najbrži „Rome crash-course“ ikada. Celodnevni obilazak Rima peške, metroom i autobusom vredan misije „Može biti samo jedan“.

Lep grad.. taj Rim. Manje uredan od Granade, ali prepun velelepnih građevina, umetnina, prava istorijska i modna prestonica. Fontane na sve strane, vrvi od turista, škljocaju fotoaparati/telefoni/iPadovi, saobraćaj pregust.

Mrzi me sad da pišem naširoko o svemu, pa evo nekih top   saveta:

  1. Nabavite mapu. Ili uključite GPS.
  2. McDonalds je zakon. Jeftin, ima ga svuda. Probajte malo i talijanska jela, ali za trajnu opciju, ipak junk-food.
  3. Kupite dnevnu integralnu kartu. Košta 6 jura, a vozite se 24h busom/metroom.
  4. Čuvajte se džeparoša. Torbicu ispod majice ili sl. Mene maltene orobiše u busu. Dok blenete u znamenitosti, ode ušteđevina, a ako ste baš Marfiju blizak rod, i pasoš.
  5. Može da se pazari – samo treba nagaziti popuste. Budite strpljivi.
  6. Ne oslanjajte se na doručak u hotelu. Kažu da je svuda očajan, a naš je bio za klasu ispod. Uglavnom, u pitanju su bili 7 days kroasani (sedam dana stari, prim. aut.). Jesam li pomenuo McDonalds??
  7. Ako ste pušač, obavezno ponesite boks-dva cigareta, jer su tamo preskupe. PO 4-5 jura paklica! I pripremite koji ekstra-juro za dodatna plaćanja u kafićima: ako pijete kafu napolju (a jedino napolju se puši), mogu vam dodatno naplatiti u odnosu na pijenje u kafiću.

Natrag u Srbiju. Nazad u školske klupe. Do viđenja, Večni grade, asta la vista Espanja.

 

Žeđanje

(Odmah da bude jasno – izraz „žeđati“ nije izmišljen, već ga koriste Bosanci. Ono kao „Jarane, popi’ jednu kol’cu, vidim da žeđaš opasno“ i tako to.)

E, sad, verovatno mislite da je to žeđanje povezano sa vrućinama. A u stvari nije. Nešto drugo je.

A nisam isprva ni sam znao šta je.

Jeste vruće, do uveče kućni pritvor, vrzmamo se unaokolo, kao u drugoj sobi je hladnije, a od silnog kretanja u stvari sve veća vrućina.

Ali dobro, to su normalni simptomi.

Nešto bih pogledao na TV… Obrćem one kanale uzbrdo-nizbrdo, ništa mi se ne gleda.

Onda bih kao da nešto čačkam po Internetu. I tamo malo kao opustelo, iščitao sam već te vesti, na forumima mrtvo. F5.. ništa, F5.. ništa, F5.. ništa novo

Blog mi ne pada na pamet da pišem, to je tek zamorno.

Opet tumaram, hajde malo nešto da crtamo, ‘oće l’ ko da čita, neću dvaput da pitam. Hajde, Stepa, udari der par puta, da vidimo je si l’ ojačao kol’ko. Uf.., dobar si.. Ne preteruj.

Opet pauza. Neki se čvor napravio u svesti, nikako da ga raspletem, očvrsnuo, zapekao, a da ga ignorišem ne ide.

A možda bih… Ma ne, ko da sad to radi.  Ali, ipak?…. Pa dobro, vredi probati. Šta ćemo? Nešto normalno, za promenu, nešto normalno da se .. pročita.

Znači, radovi, članci,  i, što bi rek’o Vudi Alen „recenzije Tolstojevih pisama“ ne dolaze u obzir. Takođe niti drugi krak: Lise, Glorije,  Mikro PC, Bug-ovi i sl – ništa.

Nego, normalna knjiga, prijatelji, to se traži. Ima li takve ovde?

Da vidimo: Fokner – ne, čitao već 4 puta, malo mi dosadilo.

E.A.Po… Jok, čitao već 6 puta..

Pavić. Legenda, ali… da ipak vidim nešto novo.

Nema tu puno knjiga, ponešto sam poneo od kuće pre i to je sve.

Šta ovo bi? Neka požutela… „Čizmaši“. Na koricama neki oficiri, slika od pre 100 godina. WTF!

Stric je doneo pre i rekao obavezno da pročitam, na šta sam radosno klimnuo glavom, u sebi misleći „evo, sve trčim da se smaram sa nekom predratnom hronikom“ i posle je nabacio na gomilu.

Elem, počnem da čitam – a skontam i ko je pisac (Dragoslav Mihailović, prim. aut.), te da mi je njegov opus prilično dobro poznat. Ko nije čuo za „Kad su cvetale tikve“ ili „Petrijin venac“?

Reč je o knjizi za koju je autor  dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman 1983. Pisan u prvom licu, briljantnim realističnim stilom, začinjen jetkim humorom i prožet dokumentovanim istorijskim činjenicama, daje pitak prikaz Jugoslavije  pred II Svetski rat.

I smažem za čas 100+ strana i vidim da je me to stezala žeđ.. žeđ za čitanjem. I da me popušta od doze beletristike. I bolje mi već…

Nije dobro da se pravi tolika pauza. Čitaš sve i svašta, nije da ne čitaš, ali knjiga je knjiga, nije je lako izostaviti ili nadomestiti, vidi se odmah da nešto fali, napravi se taj čvor, pa počne da se suši i .. pravo se žeđa.

**

Nekad se baš mnogo čitalo, imam i neke lične rekorde:

U petom ili šestom razredu 360 strana za dan – knjiga „Lovci na zlato“ (Plava ptica, naravno, prim. aut.)

Za produženi zimski raspust u I razredu srednje 9 (devet) i kusur knjiga.

Karik i Valja (izuzetna dečija knjiga, ilustrovana, u izdanju Novog pokolenja iz 1957.) – 14 (četrnaest) puta. Itd.

Danas se manje čita nego ikada. Svi smo nestrpljivi, može da prođe neka laganica, i to do 150 strana sa duplim proredom, font 16.

Odavno već postoje prepričane lektire po Internetu.

(Hehe, kad se setim, beše to pre 15-inu godina još, pita me komšinica (6. razred) da joj prepričam Nušićeve „Hajduke“. qq, a reč je o urnebesnom romančiću.)

Ali,  da ne bude da sad proklamujem besomučno čitanje.. Evo jedne manje poznate čika-Albertove misli:

Reading, after a certain age, diverts the mind too much from its creative pursuits. Any man who reads too much and uses his own brain too little falls into lazy habits of thinking.

Ima i tu istine. Ipak, nije opravdanje za disleksiju, a i žeđ se mora utoliti.

Živeli

 

Febrrrrruar

Jesam li već pominjao svoju ukorenjenu mržnju prema „romantičnom“ godišnjem dobu zvanom zima? Hm, mislim da jesam i to ovdeovde.

E pa, ove godine je sve to isto.. samo mnogo žešće. Temperature sibirske, svakodnevno se licitira sa ciframa – gde je najveći minus.

Najzanimljivije je u saobraćaju. Za ovakve uslove treba da se polaže za posebnu kategoriju. B+ ili tako nešto

Jer, standardna pravila ne važe.

Dvosmerne ulice su pretvorene u jednosmerne, a prednost ima onaj ko manje šlajfuje.

Na prozorima ogromne ledenice – kapitalci. Nit’ da ih skidam – hoće da polome ko zna šta… niti da ignorišem. Kažu da lokalni alpinisti skidaju sneg i led sa zgrada. Pitam se da li će im ova moja četvorospratna biti interesantna… navikli su oni na veće nadmorske visine.

***

Kad su smrznuti dani, lepo je pogledati neki igrani film. Da se iskoristi dok SOPA, PIPA i ekipa ne poukidaju sajtove.

Evo par preporuka:

Seeking Justice – konačno da i Nikolas Kejdž izađe iz blata loših produkcija i snimi kvalitetan film. Zanimljiva ideja, dobra režija.

Real Steel: Priča o bivšem bokseru (Hju Džekmen) koji vodi borbe robota. Čika-Spilberg je umešao prste i uspeo da kroz neekstremni SF provuče emotivnu priču i proizvede zaiste solidan film. Čak iako niste ljubitelji SF-a, pogledajte, nije jak akcenat na tehnologiji i fikciji.

***

Ovih dana se puno priča i o Anđinom rediteljskom prvencu. I ljudi mnogo troše energiju na taj .. film, mada ima naznaka da je film prejaka reč za ovaj … uradak.

I to se jedni mnogo raduju, a drugi baš mnogo sekiraju. Pitam se ko je od ove dve kategorije dostojniji letimičnog prezira? Ovi jedni, što se raduju, kažu da im je ovo najbolje što im se desilo još od mirovnog sporazuma i da je dati uradak edukativnog karaktera.

A ja se pitam otkad je to igrani film edukativan?

Da sam se npr. ja obrazovao na igranim filmovima, do sada bih verovatno imao sledeća „znanja“ o ratovima i ratovanju:

  • nemački vojnici su govorili čist engleski, sa malo jačim nemačkim akcentom
  • Indijanci su terorisali jadne kauboje i nisu im dali da žive na miru
  • francuski pokret otpora se sastojao isključivo od žena u mantilima
  • pucnjava se odlično čuje u svemiru (vakuum ne smeta ništa)
  • mašinka ne mora da se puni, niti repetira (ako je korisnik Bata Živojinović)
  • svi četnici su imali brade, nosili šubare i jeli (istoimenu) gibanicu