Farenhajt 100

Kad sam već rešio da pomenem Farenhajte – znate da Anglosaksonci pate od tih nekih svojih jedinica – ne znam laktova, stopa, unci, funti itd, pa imaju i Farenhajte i još ih itekako koriste. E, pa kad su određivali koliko je to Farenhajt, stavili su (u skladu sa svojim inače „telesnim“ sistemom) da 100 Farenhajta bude temperatura ljudskog organizma. Mislim, šta reći. E, a taj lik što su ga merili imao je temperaturu (tačnije povišenu temperaturu – groznica ga uhvatila), koju su oni stavili za 100 Farenhajta. Dakle, zdrav humanoid ima manje od 100 Farenhajta, a pogrešno zasnovana skala u upotrebi je još otkad.Tako bar čitah u Zabavniku LOL
Nego, šta raditi na sto farenhajta, odnosno preko 37 stepeni? Kupati se? Ili u vampirskom maniru ostati u zamračenoj hladnoj prostoriji? Ili se kupati u zamračenoj hladnoj prostoriji? 😀 Prošle godine bile one kiše, pa odnele sve oko Morave, te je bazen bio jedino mesto za skvasiti tijelo. Ove imamo i gradsku plažu. Mislim, nije loša ta plaža – nije Akapulko, ali znači. Najbolje otići malo ranije, jer već iza 12 počinje da liči na tetris, ono pred „Game Over“. Plivanje se brzo ući, tko je blesav da sjedi kući. LOL
Prirodno, leto je zgodan izgovor za ispijanje enormnih količina piva. Zlehudi trend se nastavlja, nažalost, a to je da na sve više mesta uopšte nema točenog piva, a ako ga ima, to je malo pivo, od bednih 0,33. Uložim tako katkad oštar demarš gazdi (koji konobarica uredno forvarduje kroz drugo uvo u zaborav) i naručim još jedno to malo. Ne vredi, ako ne možeš da ih pobediš…
A sladoledi. Znate ono kako mama (uvjek zna najbolje) kaže kategorički NE ledenim sladoledima? Te grlo će te boleti, te nije hranljiv i tako. I onda jedeš sneška celo leto. A otkriće ovog leta je upravo ledenjak: kalipso crveni grejp sa komadićima limete. MAST-TRAJ!
1397224753calipso

Objašnjava! Frikome, čitaš li ovo kako te reklamiram, a? Mama, batali sneška i probaj ovo. Nema na čemu!

***

Sad pre neki dan neka žena valjda se vraćala po kakvu zaboravljenu stvar i odjednom priča mi nešto. U fazonu „hehe, zaboravila“, kao da se pravda otkud ide tamo, pa ovamo. A to se i inače dešava: kreneš negde, setiš se da treba da se vratiš po nešto i onda nepoznatom prolazniku objašnjavaš kao da nisi lud, nego samo malo senilan: „Heheh, zaboravio da uplatim telefon, hehe“. Ko da nekog briga za to, ali eto postoji taj neki poriv opravdanja.

cheryl-cole

Kad ti nepoznati prolaznik ispriča da će morati da se vrati do pijace da dokupi plavi patlidžan

 

 

 

 

 

 

 

I inače, i kad pitaš nešto, čudne informacije daju ljudi, onako stihijski. Pre neki dan tražim po okolini Čačka automehaničara i pitam neke senior-sitizene a la Žika & Milan gde li je taj izvesni „Bratislav“.

– Bratislav? Hm… (zgledaju se njih dvojica, konsultuju pogledima i kopaju po ROM memoriji) Ima dole jedan… Ljubiša.

Pa, nije Ljubiša, čiko, jedino ako mu je umetničko ime.

Eto, tako se živi i radi na okruglo sto Farenhajta.

FUN FACT: Je li znate da ona voda koja kaplje iz klime, pošto je faktički kao destilovana, može da se koristi za peglu, hladnjak i slično? Eto, iskoristite je, mislim ako je uopšte usmeravate u neku posudu, a ne tradicionalno na komšijsku terasu.

There will be SPOILERS!

Pažnja, biće spojlera stvarno. U stvari, reč je o najneverovatnijem spojleru u književnosti. Uzmem da čitam knjigu (neću reći koju, da sad ne uprskam i sam stvar), pročitam preko pola i bezveze okrenem korice da vidim piše li neki sažetak, beleška o piscu, nešto. I imam šta da vidim:

spoiler

Pa brate, zašto?

facepalm30

Znači, u maniru dvanaestogodišnjih članova biblioteke koji roze flomasterom na strani šest napišu „Džek je ubica“ i malo dalje „Milena VI1 + Vlajko VII2„, ovaj lik, neki urednik, šta li je, ispojluje lepo knjigu ko ništa. Zašto, dečko?

A ok je knjiga, videlo se da je protagonista prolupao i da podizanje ruke na sebe nije neki veliki stres za njega i sve, ali opet… NADAO SAM SE DA ĆE SE SKRASITI, OŽENITI I IZRODITI PETERO DJECE, TUZHAN SAM, ROSO, ZASHTO UPROPASTI ČOVJEKA, A BILA SI MU SVE, ŽENA, MAJKA, KRALJICA??!

Rob

Citat

-Šta bre to opet pijuče, lepte ovako rano?
– Ma spavaj bre.
– Ma nešto se čuje pi pip pip? Eno sija, telefon bre, prazan.
– Stavi ga na punjenje i šuder.
– Čekaj… Ovde je tvoj telefon. Ovde je laptop. Ovde mi je drugi fon. Pu %&$%&# ti! Nemam gde.
– Iskači laptop, pa ujutru vrati.
– Ali treba mi ujutru. Moreeee.. Ima da kupim produžni sa 12 rupa, bog da me vidi.

I stvarno, vidi šta se radi: Edison dobija AC/DC rat protiv Tesle i naizmenične struje posle cirka 100 godina! Zbilja: sve je na jednosmernu struju. I još na baterije! Tableti, računari, telefoni, fotoaparati. I sve to ište punjenje svako malo. Kad razmislim bolje, ja samo prividno posedujem HTC i Toshibu. U stvari oni imaju mene. Cijuču, traže pažnju, ko bebe, ko onaj tamagoči, digitalni ljubimac kojeg moraš da napojiš i istimariš na vreme. Inače rikne krotko.

Narani me, napoj … i napuni bateriju

Naravno, postoje teorije da nam to sve rade stari dobri amerikanci, isti oni koji su ućutkali lika koji je napravio mašinu za veš bez praška, da bi održali Tajd i Arijel. Dakle, forsiraju slabe baterije, da bi se non-stop punile i da bismo se baktali sa tim, a ne branili državne interese, išli na posao i opušteno pili srednju kafu.

Šta ako bih ti reko da je moguće napraviti stoput jače baterije ko ništa?

A stvarno, postaje čovek onako opsesivno-paranoidan, prati indikator, preračunava, strepi i tiho pati kada se ikonica zacrveni. Koliko još ima fore? Da li je 11% dovoljno da preguram do popodne? Samo da ne postanem nedostupan! „Ko nije dostupan, nije živ.“ (Plinije stariji, 5 v. p.n.e.)

Dođu ti drugari u kuću, tutnu ti u ruke kafu i ratluk i – telefon. Mva-mva: „Ljubimte molimte samoovomiuključidasepunizvaćeme!!!“ Ko te bre zove, daj evo ti moj mobilni, evo ti fiksni, ‘oćeš policiju da zovemo, kako bi ono sad… 192??

„Ma, jok, nego zvaće me možda sestra da mi javi kako joj ispala frizura, izvlačila pramenove jutros kod Roske“

:\

 

 

Zečititis

Ovih dana gomila grafita smorenih zečeva preplavila grad. Svuda ih ima: po ganc novim zidovima, po memljivim fasadama, po potpornim zidovima, pasažima, svuda zečevi. Poznato je da se brzo razmnožavaju, ali ovo je već previše.

Brt, da nemaš 20 dinara za karotu?

 

Mislim, sam zec je čak simpa, onako bobživkovićevski nacrtan i možda čak i ima neku poruku. Možda nije samo puka sprejevska artikulacija tinejdžerskog bunta i atenšnhor projekat. Možda ima neku simboliku, tipa one reklame „Mislite o tome“. Kao: svi se plaše režima/smrti/novog albuma Seke Aleksić. Plaše toliko da su smorili zeca. Ima logike. Doduše, sumnjam da bi bilo kakva logika i artistička nota ovih zubato-ušatih kreatura spasila njihove tvorce. Meni lično nije problem, fasada je iz doba Brežnjeva, nemoguće je da izgleda ružnije, crtaj, nepoznati vonabi-umetniče, mogu i kakao da ti skuvam, ako hoćeš. Ali, zamisli uzmeš kredit u švajcarcima da okrpiš kuću, pukneš na izolaciju, na boje i sve i vidiš zecopisca kako po tek osušenom jupolu iscrtava glomaznu glodarsku facu? A? Pa, recimo da bi bolelo mnogo.  A taman ostao džačić alabastera za gipsane radove.

Naravno, komunalna policija nema razloga za akciju, verovatno postoji određeni broj zečeva na koji se reaguje. 2950 na primer. Pričekaćemo, ima još zidova

Eto, nepoznati klinaru, NVO aktivisto, anonimuse ili ko god da si, sada si popularan  i na Internetu i svih petoro posetilaca bloga znaju za tebe. Pa ono, možda da poštediš pet fasada, a? Makar ove nove, valjda znaš šta je kredit, majka mu stara.

Kako je keva prodala svoj Ferari i pošla putem kojim se ređe ide. Puntem

Naslov je pošalica, realno, u stvari miks naslova dve ultraslavne knjige popularne psihologije, psi-fi, da tako nazovem. Ovaj ušećereni žanr lebdi negde između Koelja i Opre i ukratko razglaba ono što svi kao znaju, ali opet imaju potrebu da ponavljaju. I, što je možda najpogubnije, šeruju po fejzbucima uz slike ruže, ozarene plavuše, mora, dva su tela a jedna sjena, ja živim saaam kako umem i znam…

Iako za ovu psi-beletristiku verujem da je ušpinovani pamflet, šta reći za tu poruku, mislim – da li je u suštini taj „sve je moguće“, „poželi samo jako“, „kakve su ti misli, takva ti je sarma“ i „zar ne znaš da stara ljubav godine ne broji“ trip istinit, da li odmiče od populističkog podilaženja?

Ukratko: jeste. A dokazi su stigli iz 1. ruke.

Idemo na kejs stadi odma sad.

Ispitanik 1: M, 60+ godina, hobi: enigmatika, gledanje Novaka, pritezanje šrafova. Ukratko moj ćale. Kaže on meni odavno još: koji bre kompjuteri, mator sam ja za to. Nisi, velim. Jok. OK. Pre neku godinu nabavio računar, kao samo da čita novine. Prošle godine šalje mejlove, Internet, ovo, ono. Pre neki dan mi kaže: složio sam jedan rad u Wordu. Sam. Čestitao mu lepo, mwa-mwa-mwa, evo ruka. A jesam ti reko? Dobro, neću da te podsećam.

Ispitanik 2: Ž, 50+ godina, hobi: knjige, kuhinjske čarolije, spontani stend-ap. Ukratko – kevaPoložila vožnju pre 30 godina i nikad nije vozila posle. ‘Nači nikad. Prošle godine krene da vozi, kažu mi ‘ode za Kragujevac puntom, ja kadar-nevera. Vozi. I, što je najvažnije, nije to bilo ono an-pasan, nego frka, treba se u ovom futuru drugom vratiti u sedlo, tj. sedište, snaći, drugi je to padež posle toliko vremena i sa tri banke više.

Za pametnog dosta. Ne treba mi ni M.Skot Pek, ni Opre, dr Oz i ne znam ti neki lajfkoučevi imam kući dva komada. A ima ih i uokolo. Svako od nas može biti jedan, uz kilo hrabrosti i onaj ko je prerastao da bude wunderkid, nije kasno da postane wunderman. ili wundergranny 😀

Imao sam želju da ilustrujem ovaj članak i, u skladu sa uvodom i pozitivističkom beletristikom, izbor je pao na našu slavnu spisateljicu J.B.Alimpić

 

 

 

Objavljeno pod Life