Zečititis

Ovih dana gomila grafita smorenih zečeva preplavila grad. Svuda ih ima: po ganc novim zidovima, po memljivim fasadama, po potpornim zidovima, pasažima, svuda zečevi. Poznato je da se brzo razmnožavaju, ali ovo je već previše.

Brt, da nemaš 20 dinara za karotu?

 

Mislim, sam zec je čak simpa, onako bobživkovićevski nacrtan i možda čak i ima neku poruku. Možda nije samo puka sprejevska artikulacija tinejdžerskog bunta i atenšnhor projekat. Možda ima neku simboliku, tipa one reklame „Mislite o tome“. Kao: svi se plaše režima/smrti/novog albuma Seke Aleksić. Plaše toliko da su smorili zeca. Ima logike. Doduše, sumnjam da bi bilo kakva logika i artistička nota ovih zubato-ušatih kreatura spasila njihove tvorce. Meni lično nije problem, fasada je iz doba Brežnjeva, nemoguće je da izgleda ružnije, crtaj, nepoznati vonabi-umetniče, mogu i kakao da ti skuvam, ako hoćeš. Ali, zamisli uzmeš kredit u švajcarcima da okrpiš kuću, pukneš na izolaciju, na boje i sve i vidiš zecopisca kako po tek osušenom jupolu iscrtava glomaznu glodarsku facu? A? Pa, recimo da bi bolelo mnogo.  A taman ostao džačić alabastera za gipsane radove.

Naravno, komunalna policija nema razloga za akciju, verovatno postoji određeni broj zečeva na koji se reaguje. 2950 na primer. Pričekaćemo, ima još zidova

Eto, nepoznati klinaru, NVO aktivisto, anonimuse ili ko god da si, sada si popularan  i na Internetu i svih petoro posetilaca bloga znaju za tebe. Pa ono, možda da poštediš pet fasada, a? Makar ove nove, valjda znaš šta je kredit, majka mu stara.

Kako je keva prodala svoj Ferari i pošla putem kojim se ređe ide. Puntem

Naslov je pošalica, realno, u stvari miks naslova dve ultraslavne knjige popularne psihologije, psi-fi, da tako nazovem. Ovaj ušećereni žanr lebdi negde između Koelja i Opre i ukratko razglaba ono što svi kao znaju, ali opet imaju potrebu da ponavljaju. I, što je možda najpogubnije, šeruju po fejzbucima uz slike ruže, ozarene plavuše, mora, dva su tela a jedna sjena, ja živim saaam kako umem i znam…

Iako za ovu psi-beletristiku verujem da je ušpinovani pamflet, šta reći za tu poruku, mislim – da li je u suštini taj „sve je moguće“, „poželi samo jako“, „kakve su ti misli, takva ti je sarma“ i „zar ne znaš da stara ljubav godine ne broji“ trip istinit, da li odmiče od populističkog podilaženja?

Ukratko: jeste. A dokazi su stigli iz 1. ruke.

Idemo na kejs stadi odma sad.

Ispitanik 1: M, 60+ godina, hobi: enigmatika, gledanje Novaka, pritezanje šrafova. Ukratko moj ćale. Kaže on meni odavno još: koji bre kompjuteri, mator sam ja za to. Nisi, velim. Jok. OK. Pre neku godinu nabavio računar, kao samo da čita novine. Prošle godine šalje mejlove, Internet, ovo, ono. Pre neki dan mi kaže: složio sam jedan rad u Wordu. Sam. Čestitao mu lepo, mwa-mwa-mwa, evo ruka. A jesam ti reko? Dobro, neću da te podsećam.

Ispitanik 2: Ž, 50+ godina, hobi: knjige, kuhinjske čarolije, spontani stend-ap. Ukratko – kevaPoložila vožnju pre 30 godina i nikad nije vozila posle. ‘Nači nikad. Prošle godine krene da vozi, kažu mi ‘ode za Kragujevac puntom, ja kadar-nevera. Vozi. I, što je najvažnije, nije to bilo ono an-pasan, nego frka, treba se u ovom futuru drugom vratiti u sedlo, tj. sedište, snaći, drugi je to padež posle toliko vremena i sa tri banke više.

Za pametnog dosta. Ne treba mi ni M.Skot Pek, ni Opre, dr Oz i ne znam ti neki lajfkoučevi imam kući dva komada. A ima ih i uokolo. Svako od nas može biti jedan, uz kilo hrabrosti i onaj ko je prerastao da bude wunderkid, nije kasno da postane wunderman. ili wundergranny 😀

Imao sam želju da ilustrujem ovaj članak i, u skladu sa uvodom i pozitivističkom beletristikom, izbor je pao na našu slavnu spisateljicu J.B.Alimpić

 

 

 

while (1) Tante_za_kukuriku()

– E, si u gužvi?

– Pa, ono, instaliram 01_Update_Fix_KB_202

– A?

– Nisam, kaži.

– Svrati da mi produžiš članarinu u biblioteci, juče nisu imali sitno.

– Hm, hajde, kol’ko para?

– Šesto dinara.

– Okej. Ae pa tako.

:kasnije:

– E, produžio sam ti, dođeš mi šesto dindži.

– Aha, oće to, pa i tebi uzimam knjige, plati jednom.

– Hm.

:kasnije:

– E, posla li po tebi Šljivka one pare za Ejvon?

– Aha, gospo, dade mi šesto dinara.

– E, super, daj.

– Dao sam za drugu ratu za knjige.

– E, ali…

– Karma iz a bič, madmazel. Srdačan.

:zadovoljni osmejak Pirovog pobednika:

 

Πολύχρον

Za srpske vonabi turiste plićeg džepa (čitaj: ispod kilo jura) Halkidiki je logična destinacija. Nije mnogo daleko, toploe, puno ljud zna serpski, a ima i ta simbolika tri prsta i pravoslavlje dolazi sa juga ♫  fazon.

Elem, na tom jednom prstu nalazi se Polihrono, pre je Kalitea, posle idu Hanioti i Pefkohori. Polihrono je skromno mestašce sa epitetom „porodično“, slično Nea Vrasni, koju opisivah onomad. S tim što je manje. I što nema Asprovalta. I još ponešto.

Ali, idemo redom.

Iako malo, mesto ima sve što je potrebno za snabdevanje robom i uslugama široke potrošnje: prodavnice, poslastičarnice i slično su tu, cene uglavnom ok. Ima i famozni LIDL, ali za one sa kolima ili voljom da se vozikaju busom za uštedu od nekoliko evra i tegljavinu kesetina na 40 stepeni.

More je izuzetno toplo i prilično čisto, bogato florom i faunom, za čije registrovanje je doduše potrebno imati bar naočare za ronjenje.

Bolna tačka mesta i uzrok razočarenja (praćenog setnim uzvikom) friško doputovalog turiste je veoma uska plaža, koja u sezoni poprima izgled tetrisa, ono pred „Game Over“. Za razliku od pomenute Asprovalte/Vrasne ili Paralije i sličnih mesta, gde ni najezda Huna ne bi mogla da prepuni ogromne plaže, ovde je u pitanju Petrovac-fazon, samo mahom peskovit. Smenjuju se zona sa plaćanjem (standardno – narudžba od tri jura donosi ležaljke/suncobran) i besplatna (raj prosečnog Srbijanca), a obe odlikuje gustina naseljenosti od oko 2 osobe po kvadratnom metru. Takođe, moram da kritikujem i plažnu infrastrukturu, mada je ta kritika i sama upitna, pošto infrastrukture – nema. Nema tuševa, nema svlačionica, jedan spasilac na km plaže (verovatno spašava samo VIP goste, gazde i Stavrose), nema čak ni kanti za smeće.

Uprkos činjenici da mesto faktički živi od Srba i Makedonaca, koji po mojoj slobodnoj proceni čine oko 95% turista (ostalo su zalutali Talijani i Turci na proputovanju i rumunski nakupci), domoroci nisu ama ič ljubazni. Ne tipa „klanjam vam se, čestiti bvana, evo obrišite stopala o moju vindjaknu i izvolite na totalno sniženje, a evo i da upoznate ćerku mi“, već ono „dobar dan, izvolite“. Jok. Cenjkanje? Ma kakvi, pitaš da li može za 10 umesto za 12 i dobiješ dijagonalan rez pogledom i kažiprst uperen ka izlazu.

Za klopu perpručujem Doktora, „šaljivo“ nazvan restoran u glavnoj ulici (od dve postojeće, :D). Giros je 2 jura, likovi su ekstra-raspoloženi i znaju srpski.

Za decu i nema nekih sadržaja, osim ako sam aranžman obuhvata animaciju (što smo imali) i/ili postoji inicijativa za samostalnu socijalizaciju.

Šuma šumare, van sezone ok, u sezoni pregužvano.

Sedmica za desetku

Život je prilično nelinearan. Ništa, ništa, pa onda svašta.

A prethodna sedmica bila je više nego uzbudljiva.

Da krenem od početka…

Mićka krenula u školu! Ima učiteljicu, tu joj i drugari iz vrtića. A škola na 50 metara. Sama ide, radi domaće… da ne preteram, ali – čini se da voli školu.

I ja sam bejah štreber.. u stvari i sad sam, manje-više. Sećam se, kraj sedmog razreda, razredni bi da drži poslednji čas rodeljenske zajednice, a đaci se već raspršili. Ja se vraćam dva-triput do škole da proverim da li će biti još taj jedan čas.

Lepe im knjige. Listam, stvarno fino ilustrovane, onako dotegnute, zanimljive, ima i viceva sa Pericom (ne onih bezobraznih, naravno).

Samo što razbismo šampanjac o krmu porinutog razreda, stiže i čas za moje studijsko putovanje. Kako koje? Pa hvalim se svima već dva meseca kako idem na EFQUEL Innovation Forum, otkud da ne znate za to?

Šta je EFQUEL? E, pa moram sad sve iz početka…

EFQUEL je evropska fondacija koja se bavi kvalitetom u e-učenju. Naš univerzitet je član EFQUEL-a, a saradnja potiče iz saučesništva u projektu DL@Web koji se upravo bavi kvalitetom učenja na daljinu. Forum se održao u Granadi i obuhvatao je treninge, plenarna predavanja i prezentacije.

Do Granade tri dana jahanja. Do BG-a, pa do Rima, pa do Malage, pa do Granade. Dva aviona, dva autobusa, kola, dirižabl, kamila. Dobro, ovo poslednje dvoje sam izmislio.

Elem, sve lepo bilo, samo što mi se izgubio kofer. I ima tu čitava storija o tom koferu, ali me sada mrzi da pišem. Uglavnom, stigao je tek posle pet dana, kada sam već digao ruke.

Granada lep grad. Glavna je Alhambra – čitav kompleks mahom arapskih monumenata, pravi grad. Tu nam bio i hotel, baš preko puta.

Ali, ima Granada i urbani deo, pa katedrale, čak i jevrejsku četvrt.

I lepo u Španiji, čisto, uređeno. Masa turista, najuočljiviji Japanci, valjda su druge rase, pa ih lakše primetiš.

Prvi radni dan bio je posvećen treningu, a naredni dani su bili zvanično forumski.

Efquelov forum održan je na Fakultetu za dokumentaciju i komunikacije, koji se nalazi u sakralnom objektu, nekoj kapeli, tako nešto.

Bilo je zanimljivo, ispratili smo sve tri sesije.

 

 

***

Probah španska jela, da ne bude posle „gde si bre ti bio“, ali nisam nešto impresioniran. Čuveni gaspačo je u stvari hladna paradajz-supa, a paelja je – đuveč 🙂

Pivo im je skroz OK. Toliko, da sam zapamtio da se kaže „cervesa“.

Naravno – Alhambra! Kompleks je poveliki, kupuju se karte za prepodne, popodne ili večernji obilazak. Mi smo bili po danu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na povratku, ponovo u Rimu. Ovoga puta i kofer je bio sa mnom. Usledio je najbrži „Rome crash-course“ ikada. Celodnevni obilazak Rima peške, metroom i autobusom vredan misije „Može biti samo jedan“.

Lep grad.. taj Rim. Manje uredan od Granade, ali prepun velelepnih građevina, umetnina, prava istorijska i modna prestonica. Fontane na sve strane, vrvi od turista, škljocaju fotoaparati/telefoni/iPadovi, saobraćaj pregust.

Mrzi me sad da pišem naširoko o svemu, pa evo nekih top   saveta:

  1. Nabavite mapu. Ili uključite GPS.
  2. McDonalds je zakon. Jeftin, ima ga svuda. Probajte malo i talijanska jela, ali za trajnu opciju, ipak junk-food.
  3. Kupite dnevnu integralnu kartu. Košta 6 jura, a vozite se 24h busom/metroom.
  4. Čuvajte se džeparoša. Torbicu ispod majice ili sl. Mene maltene orobiše u busu. Dok blenete u znamenitosti, ode ušteđevina, a ako ste baš Marfiju blizak rod, i pasoš.
  5. Može da se pazari – samo treba nagaziti popuste. Budite strpljivi.
  6. Ne oslanjajte se na doručak u hotelu. Kažu da je svuda očajan, a naš je bio za klasu ispod. Uglavnom, u pitanju su bili 7 days kroasani (sedam dana stari, prim. aut.). Jesam li pomenuo McDonalds??
  7. Ako ste pušač, obavezno ponesite boks-dva cigareta, jer su tamo preskupe. PO 4-5 jura paklica! I pripremite koji ekstra-juro za dodatna plaćanja u kafićima: ako pijete kafu napolju (a jedino napolju se puši), mogu vam dodatno naplatiti u odnosu na pijenje u kafiću.

Natrag u Srbiju. Nazad u školske klupe. Do viđenja, Večni grade, asta la vista Espanja.